СЕЋАЊЕ НА ФАБРИКУ КОЈА ЈЕ СТВАРАЛА ГРАД

ЛОЗНИЦА (11. децембар 2025) – Бивши радници „Вискозе“ поново заједно

Некадашњи радници фабрике „Вискоза“ евоцирали успомене на време када је овај гигант симболизовао сигурност, напредак и заједништво. На емотивном окупљању радника оживела сведочанства о фабрици која је обележила њихове животе и развој Лознице.

Фото: ТВ Лотел

У Лозници је одржано окупљање бивших радника некадашње Хемијске индустрије „Вискоза“, где су уз дружење и присећање на време када је ова фабрика радила у пуном капацитету, присутни са сетом говорили о индустријском гиганту који је деценијама био темељ професионалног и личног развоја запослених.

Њихова сећања, изречена са дубоким емоцијама, сећају на време када је „Вискоза“ била симбол напретка, сигурног посла и стручног усавршавања.

Бивши запослени у Хеми-ремонту Слободан Унковић присетио се времена када је ова јединица окупљала врхунске машинске и електроинжењере, као и квалификоване раднике који су фабрику одржавали у беспрекорном погонском стању.

– Провео сам, скоро десет година у „Вискози“, сећања су изванредна. Ово је прилика да се окупе старе колеге, ту су наши директори, радници, руководиоци, наше колеге, са којима смо заједно провели године. Свима је познато да је „Вискоза“ била расад кадрова који су градили овај град, који су стварали и друга предузећа, друге фабрике и да је то била посебна школа где су се многи људи кадровски оспособили, напредовали, школовали себе и своје породице, градили овај лепи град – рекао је Унковић.

Фото: ТВ Лотел

Говорећи о свом радном месту додао је да је „Хеми-ремонт“ била јединица која се бавила одржавањем фабрике, металским радовима и металским комплексом.

– Одржавање је подразумевало и ремонте – недељне, месечне, годишње. Углавном је то била једна врло стручна и способна екипа, са доста машинских инжењера, електроинжењера, доста високо квалификованих радника и ми смо ту фабрику држали у пуном погонском смислу, у доброј кондицији да је могла да производи, да ствара нове вредности и да извози доста производа у иностранство – објаснио је Унковић.

На питање какав је утисак и осећај када се сретне са својим бившим колегама Унковић је одговорио – Времешни смо сви, али то су људи који су свој радни век и своју стручност, знање и способност уткали у ту фабрику. Нажалост, она је из познатих разлога престала да ради, видимо још увек њене рушевине, не могу да се склоне. Дакле, то је била једна озбиљна градња, једна озбиљна индустрија каквих данас у свету има врло мало, а послују изванредно. Нажалост, ми то нисмо успели да сачувамо – изјавио је.

Своја сећања у разговору за наш лист поделио је и Премил Савичић, који је у „Вискози“ провео готово цео радни век.

Фото: ТВ Лотел

Како је рекао, свако ново окупљање његових колега буди снажне успомене на период интензивног рада, учења и напредовања.

– Леп је осећај бити овде са овим људима после 20 година. У „Вискозу“ сам дошао 1971. године као хемичар у фабрику „Целвлакна“, после чега сам се дошколовао и завршио Економски факултет. Били смо млади, жељни рада и доказивања, а циљ је био да се подигне квалитет и у томе смо успели. Свако је напредовао захваљујући свом раду, јер се у то време рад ценио много – истакао је Савичић.

Према његовим речима, у то време владало је такмичење између смена у погледу квалитета и количине производње, што је подстицало мотивацију.

– Годишње смо производили између 30 и 35 хиљада тона целвлакна. Крајем године, кад се испуни план, то је била велика радост за све запослене. Могу рећи да сам у „Вискози“ све стекао. Створио сам породицу, дошколовао сам се, добио сам стан – нагласио је Савичић.

Драган Мирковић свој радни век започео је и завршио у „Вискози“, а фабрика му је, како је рекао, била више од радног места – била је друга кућа. Током деценија, променио је више сектора: радио је у конструкторском бироу, у аутоматици, техничкој припреми и на крају у одржавању текстилне прераде корда.

– Све што ми се лепо дешавало, дешавало се у „Вискози“ која је хранила на хиљаде уста – рекао је Мирковић и додао да је у периоду највеће снаге фабрике, до 80-их година, све функционисало по највишим стандардима.

– Знао се ред – ко и шта ради. До тада, сваки млади стручњак тачно је знао како може да дође до врха лествице у свом стручном напредовању. Међутим, после 80-их година ситуација се почела мењати. Када данас погледам слике оних рушевина савладају ме емоције, а мислим да није морало тако да буде. Дошли су људи неспособни да воде фабрику и ваљда су из неке користи дозволили да пропадне. Гарантујем да је макар пола фабрике могло да ради и данас – поручио је Мирковић.

Фото: ТВ Лотел

Иако фабрика више не постоји, на скупу у Лозници, емоције су се преплитале са поносом, тугом и носталгијом. Кроз приче некадашњих радника јасно се види колики је утицај „Вискоза“ имала не само на њихове каријере, већ и на развој читаве Лознице.

Истовремено, окупљање је показало да „Вискоза“, упркос рушевинама које још стоје, и даље живи у људима који су је стварали.

Аутор: Зоран Живановић