БЕЗ ХЕМИЈЕ, ТЕХНОЛОГИЈЕ И СТРУКЕ НЕМА ДИСКУСИЈЕ О ЕКОЛОГИЈИ
ЛОЗНИЦА (20. фебруар 2025) – О раду у фабрици „Вискоза“ и потенцијалном литијумском пројекту „Јадар“ говорила технолог у пензији Вера Стефановић
Коментаришући наступе противника пројекта „Јадар“ кроз протесте еколошких покрета, Вера Стефановић је истакла да се тако у јавност износе паушалне и нетачне информације и да је „срамно да се људи на тако ружан начин баве проблемом који им је изузетно стран“. Поручила је да „Јадар“ пружа велике могућности и бројне користи за наш град и да је чуди што људи беже од тога да им животни стандард буде неколико пута већи, а буџет града на завидном нивоу.
Фото: ТВ Лотел
Технолог у пензији Вера Стефановић била је водећи истраживач у некадашњој хемијској индустрији „Вискоза“ и, како је рекла, цео свој радни век провела је у лабораторији, да би по престанку рада нашег економског и индустријског гиганта отишла у превремену пензију, а око 10.000 радника, међу којима и многи радно способни, тада је прилику да добију ново запослење видело у доласку компаније „Рио Тинто“ у долину Јадра.
– У Лозницу сам из Бањалуке, где сам три године радила на факултету у лабораторији, дошла 1970. године. Имала сам срећу да и у „Вискози“ почнем да радим у хемијској лабораторији цел-влакна. Постепено сам напредовала, најпре сам радила две године као стручни сарадник, затим као помоћник управника лабораторије, а онда и на месту управника лабораторије. Поред редовних контрола, нових анализа и провере тачности резултата, добила сам и задатак да радим редовне анализе за целу фабрику. Улогу управника сам схватила можда и сувише озбиљно, имала сам страх од резултата, а оне који су ми били сумњиви додатно сам проверавала и након радног времена. Због тога сам решила да напустим цел-влакно и прешла сам у развој. Радила сам за корд, за целофан, за цел-влакно и свилу и било ми је то превише. Тако да сам ја своје управљачко место схватала не као прилику и степеник за напредовање него само као више обавеза – присетила се Вера свог рада у „Вискози“.
Посао у лабораторији, где је радило око 120 запослених, како је истакла, био је веома одговоран, јер је од добијених резултата који су у потпуности морали бити тачни зависио цео процес производње.
– Није смело да се дозволи да због било какве грешке половина дневне производње оде у отпад – навела је.
Фото: ТВ Лотел
Са економском кризом 90-их година фабрика престаје са радом. Уследила је и забрана на увоз сировина, и према Вериним речима, све више се производио шкарт.
– Самим тим смањивао нам се и обим посла што је довело до застоја комплетног комбината, али смо и тада имали неку врсту обавезе да идемо на посао, тек реда ради – истакла је Стефановићева и оценила да „Вискоза“ ипак није морала да доживи такву судбину.
Фабрика званично престаје са радом 2005. године, када више од 10.000 радника губи своје радно место, а многи од њих, како је Стефановићева рекла, прилику за запослење, видели су у доласку компаније „Рио Тинто“ у Лозницу 2004. године, која започиње своје истражне радње и активности у долини Јадра.
– Велики број „Вискозиних“ инжењера, и те како је био информисан о доласку компаније, а међу њима и ја. Пратили смо шта се дешава и њихов долазак нас је обрадовао. Већ смо видели наше људе на радним местима у „Рио Тинту“ за које су већ оспособљени или могу да се оспособе и да ће тако моћи да издржавају своје породице, јер су времена била јако тешка, а људи су остали без посла. Зато не могу да прихватим да поједини, у виду неких еколошких покрета, излазе на улицу, да се буне, а да су они ти који су то тада прихватили и довели у државу. Они су ти који су заслужни за долазак „Рио Тинта“, а сада су против, и то не могу да схватим – нагласила је Стефановићева.
Навела је да је потенцијални рудник „Јадар“ један од најсавременијих рудника у свету, подземни рудник, те да не постоји никаква опасност од аерозагађења или загађења воде.
Рудник ће, како је објаснила, водом бити снабдеван из подземних вода које су на 300 метара испод нивоа реке Јадар, где водоотпорни слој дели дно реке Јадар и извориште. Истакла је и да би се прерађена вода враћала у процес производње и тако направиле уштеде. Одређене количине воде узимале би се из алувијона реке Дрине, а у реку Јадар ишле би прерађене отпадне воде.
– Није ми јасно због чега о пројекту „Јадар“ расправљају људи који немају никакве везе са технологијом и хемијом, па чак иду још и даље и причају о рударењу. То је невероватно. Оно што ти није струка, чак и ако имаш неко површно знање, срамота је износити јер не знаш колико си погрешио – поручила је Стефановићева.
Рекла је и да не види никакву опасност од употребе сумпорне киселине која је један од најважнијих и најшире коришћених производа хемијске индустрије и подсетила да је „Вискоза“ по тони готовог производа трошила тону сумпорне киселине.
Додала је и да се у јавност износи доста паушалних и нетачних информација.
– Екологија је нужна наука и подразумева праћење у сегментима. Први степен екологије је да оно што сваки обичан човек не би радио у свом домаћинству и својој кући не треба да ради ни ван капије свог дворишта. На другом месту су пољопривреда и пољопривредници. Знате да на свакој флаши која се продаје као пестицид, чак и вештачко ђубриво, пише да не може да се користи мимо количине која је прописана. Зато постоје заводи за пољопривреду, пољопривредни инспектори, али и дипломирани инжењери у свакој апотеци који вам дају тачну рецептуру коју би требало испоштовати. И то је тема за екологију и за пољопривредне произвођаче – истакла је Стефановићева, указујући на то да свака област мора бити уређена и да се правила којима се уређује та област морају поштовати.
Фото: Б. Ђуровић
– Зато верујем да се животна средина, здравље и безбедност људи могу заштитити, а да се пројекат „Јадар“ реализује. Они имају обавезу, то су потписали и са тим се сагласили, да морају радити по нашим стандардима, а због извоза морају поштовати и међународне стандарде. Буде ли у свему томе неког раскорака, они литијум неће имати коме да продају и замислите да неко тако скупу производњу, на најсавременији начин ризикује. Компанија из свог интереса мора водити рачуна да сви параметри буду покривени и испоштовани – указала је и додала да нејасноћа по питању пројекта „Јадар“ нема.
Коментаришући наступе противника пројекта, Стефановићева је истакла да сви ти наступи имају само једну конотацију, а то је политичка, те да је бесмислено да се на „један тако ружан начин људи баве проблемом који им је изузетно стран“.
– Еколошки покрет који води професор страног језика, а у којем су глумци, певачи, деца школског узраста и малолетни средњошколци требало би забранити. Без хемије, технологије и струке не можете дискутовати о екологији. Можете бити заинтересовани и тражити објашњење, на то имате право, али ако нешто не знате, увек се можете обратити ономе ко више зна од вас. Не може се дискутовати са неким ко за то нема основа – истакла је Стефановићева.
Дала је пример „извесног“ др наука са Шумарског факултета који је у својој изјави изнео став да је литијум запаљив и то оценила као безобразлук и незнање, јасно нагласивши да литијум уопште није запаљив.
– Литијум није запаљив, а запаљив је натријум, који је изузетно реактиван и чува се под петролеумом – објаснила је.
– Требало би да се организују отворене трибине, да се о свему овоме дискутује на основу чињеница, али мислим понекад да је и то безнадежно. Екологија је компликована наука која тражи много предзнања, самим тим тешко да бисте било шта постигли на једном предавању од неколико сати и да бисте убедили оне људе који су се заинатили у свом ставу, без обзира на оно шта чују од друге стране – истакла је.
Стефановићева је била и одборник у локалном парламенту у три мандата и као неко ко је на нивоу наше заједнице имао прилику да учествује у доношењу важних одлука за добробит Лознице поручила је да је пројекат „Јадар“ и потенцијални рудник велика шанса и од изузетног значаја за наш град и целу Србију.
– За наш град посебно су важне економске користи које пружа и чудим се да људи беже од тога да им животни стандард буде неколико пута већи, а буџет града на завидном нивоу – закључила је наша саговорница.
Аутор: Даница Павловић Ђуровић