ИЗ ВУКОВОГ КРАЈА ДО ДАЛЕКОГ ИСЛАНДА
ЛОЗНИЦА (8. фебруар 2024) – Настава се одржава суботом кроз градиво распоређено у три предмета, а узраст деце је од 5,5 до 17 година. Основни циљ окупљених око наставе на српском језику је приближавање деци која су рођена или се доселила на Исланд културе земље из које потичу.
Када је Љупку Цвијић пут живота одвео на далеки Исланд, мислила је да никада своју диплому професора српског језика и књижевности више неће искористити, али ангажовање у настави на српском језику на Исланду дало је смисао животу у туђини, а професура је на тај начин добила виши смисао.
Фото: Приватна колекција
Рад у просвети је започела још у Србији. Иако су то били краткотрајни излети у наставу, осећала је захвалност према сваком одржаном часу, а тек на Исланду професура у њеном животу престаје да буде краткотрајни излет, а постаје занимање дајући смисао животу.
На Исланду тренутно живи око 600 Срба, који своју везу са домовином одржавају преко Српског културног центра, формираног из потребе наших људи на острву да имају своје место на којем ће неговати језик, традицију и културу. Допунска школа на српском језику на Исланду је отворена уз подршку Министарства просвете Републике Србије, званично отварање је било на Савиндан, а припреме за почетак рада су трајале неколико месеци.
– Од тог септембра па до децембра држали смо часове волонтерски и одржавали школу живом. Исланђани подржавају све нације које живе на овом њиховом малом острву. Негују различитости и сматрају да свако дете првенствено треба да познаје свој матерњи језик и културу. Тако смо од Удружења за матерње језике (Móðurmál – the Association on Bilingualism) добили моралну и економску подршку, од Града Рејкјавика две учионице у основној школи у том граду, а на пријему код градоначелника Рејкјавика били смо охрабрени, са десетак осталих школа матерњих језика, да даље наставимо свој рад – објаснила је Цвијићева.
Фото: Приватна колекција
Званично отварање је употпуњено приредбом коју су припремили ученици са својим професоркама српског језика и наступом Црквеног хора „Мала Госпојина“. Церемонији је присуствовао и председник Исланда Гвидни Јоуханесон, као и амбасадор наше земље у Краљевини Норвешкој Драган Петровић. Симболичним одбројавањем на српском и исландском проглашен је почетак наставе.
– Као и остале школе у дијаспори, и наша школа ради по посебном програму који је оформљен за такав вид наставе. Деца која живе у туђини окрећу се неговању свог језика, културе и традиције са једном паролом „Волим и поштујем и своје и туђе!“ Нема потребе да се бира, што више знамо, више вредимо. Та деца уче од мене, али и ја од њих, и све те различитости су једно велико богатство – казала је наша саговорница.
Настава се одржава суботом у виду три предмета – Српски језик и култура, Моја домовина и Основе културе српског народа. Одељење је хетерогено, те су у њему деца од 5,5 до 17 година, а предавање у таквим условима уме бити изазовно.
Фото: Приватна колекција
– Исланд и Србија су удаљене земље, како географски, тако и по обичајима, традицији, менталитету. Али то само може да значи да обе имају своје боље и лошије стране. Ми смо на настави српског језика у Рејкјавику у позицији да усвојимо само добро од обе стране и то видим као нашу основну предност – оценила је Цвијићева.
Основни циљ окупљених око образовно-васпитног рада на српском језику је приближавање деци која су рођена или су се доселила на Исланд културе земље из које потичу.
– Приступ образовању и школама уопште је различит, навешћу баналан пример да се у свим исландским школама и наставници и ђаци изувају на улазу школе, свака учионица има свој тоалет, док свака школа има просторије за игру – казала је наша саговорница.
Фото: Приватна колекција
Поредећи децу у Србији и на Исланду, закључила је да је везаност деце на Исланду за природу изузетно јака, ка природи се усмеравају од најранијег доба и с тим у вези навела је праксу да се деца у скандинавским земљама и у најснежнијим месецима успављују напољу.
– Најлепши део овог посла јесте та прећутна, а некад и гласно изговорена захвалност родитеља који су неизмерно срећни што њихово дете има где да учи наш језик, историју, уметност, географију. Иако су, верујем, уморни од целе недеље, те суботе дођу као неки подсетник на место одакле смо сви потекли и кренули у свет – истакла је Цвијићева и додала да то чини посао у овој школи емотивнијим.
Пишући са Исланда, носталгично се сећа тренутака са Дрине, крај које је одрасла и која јој је пружала мир током живота у Лозници. Касније је са одласком на студије из родне Лознице мир пронашла поред Дунава, а сада на Атлантику има осећај да су у њему обједињени и Дрина и Дунав.
Аутор: Кристина Милановић