ЛОЗНИЦА – АРХИПЕЛАГ ЈАКЕ ЕНЕРГИЈЕ И ДУХОВНОГ САЋА
ЛОЗНИЦА (20. јун 2024) – Сусрети: Разговор са академиком Светиславом Божићем
Дело једног од најеминентнијих савремених композитора српске духовне музике академика Светислава Божића представљено у програму манифестације „Мићини и Верини дани“. Музичким фрагментима из својих дела кроз програм под називом „Музика академика Светислава Божића у огледалу трећег миленијума“ композитор је лозничку публику повео на својеврсно музичко путовање у топонимски важна одредишта која се протежу у његовим делима.
Фото: ТВ Лотел
Програмом под називом „Музика академика Светислава Божића у огледалу трећег миленијума“ у Сталној поставци слика Миће Поповића и Вере Божичковић Поповић представљено је стваралаштво овог академика, једног од најзначајнијих композитора савремене српске уметничке музике.
Програм је уприличен у оквиру културне манифестације „Мићини и Верини дани“, посвећене знаменитом српском сликару, рођеном Лозничанину, Миодрагу Мићи Поповићу и његовој супрузи, сликарки Вери Божичковић Поповић, коју од 2001. године организује Центар за културу „Вук Караџић“.
Академик Светислав Божић је човек који живи за музику, а говори као песник. Он је композитор, музички теоретичар и педагог, редовни професор Факултета музичке уметности Универзитета у Београду, редовни члан Српске академије наука и уметности (САНУ), аутор више од 300 композиција различитих жанрова, од солистичких, камерних, хорских, оркестарских до вокално-инструменталних, које се изводе у преко 20 земаља.
Рођен је у Лозници, па својим животом и делом на путу великана Вука Караџића, Јована Цвијића, Миће Поповића, као прави вуковац, поштујући традицију и ослањајући се на претке, надилази хоризонте и најављујe нове.
Гостујући у свим родном граду, Лозници, у оквиру манифестације „Мићини и Верини дани“, на сам дан рођења Миће Поповића, 12. јуна, академик Светислав Божић је избором фрагмената из свог богатог музичког опуса у програму „Музика академика Светислава Божића у огледалу трећег миленијума“ повео лозничку публику на својеврсно музичко путовање, представљајући дела која су, како је рекао, настала у „првим ударима“ трећег миленијума, на прелому између краја 20. и почетка 21. века.
Фото: ТВ Лотел
Публика је била у прилици да присуствује својеврсној „звучној изложби слика“, која је у легату уметничког и брачног пара Поповић постављена као Божићев мали дар Галерији и Мићи Поповићу за рођендан.
Овај повод био је и прилика за разговор са нашим еминентним ствараоцем у области озбиљне музике, чија се дела изводе у најпрестижнијим светским концертним дворанама.
Везе са Лозницом – кључни додир
Професор Божић је за „Лознички недељник“ говорио о Лозници и доживљају родног града, о свом трагалачко-стваралачком опредељењу, успоменама, животу, музици и уметничком стваралаштву, православљу и скали животно важних појмова на којој предњаче слобода, завичај и једноставност.
– Привилегија је када човек доживи да се са неким делом, опусом врати у свој родни град, где још има слика које нису потамнеле, људи који су део његовог миљеа ране младости, а Лозница има један посебан амбијент, јер је и у Галерији Миће Поповића и Вере Божичковић Поповић сачувала један део своје велике отмености која је дуго времена и векова припремана.
Мића Поповић није случајно рођен у овом архипелагу јер на овом простору, такозваном „троуглу генија“ Шапца, Ваљева и Лознице, рођено је неколико великана који су трајно задужили и обележили смисао постојања српског народа.
Поменућу Николаја Велимировића, Јустина Поповића, придошлог из врањског архипелага, Јована Цвијића, Лазу Лазаревића у Шапцу, наше отмене великане који су још увек расути по заборавима, али се полако сва та енергија прикупља и прави се један посебан буквар и бедекер Подриња, дринског архипелага и нечега што је напојило српски народ.
Велике битке су вођене на овом простору, то је тај основни српски енергетски потенцијал који је породио и порађа и даље веома даровите људе који су препуни суштинске енергије, који нису од периферије света, нису рођени од светског зла, него од добра, од велике памети, велике слутње и квалитетних осећања.
Ми можемо очекивати, када прођу многе муке, које тутње, збивају се, јер живот не бива без страдања и ратовања, да ће се појавити једна чудесна генерација нових људи које ми сада не видимо довољно добро јер имамо неке друге приоритете, али они стасавају, буде се и њихово пролеће тек долази.
Ја сам један од њих који је у почетку, кроз муњевито таласање, као и неки други, у другим професијама стигао тако далеко и високо јер Лозница је архипелаг на којем она почива и нуди нешто што је неовдашње, што је готово спој Старог и Новог завета; овде постоји јака енергија духовног саћа – рекао је наш саговорник говорећи о родној Лозници, коју обележава свестрана културно-историјска испреплетеност која се, заједно са свим претходно назначеним, протеже кроз његову музику.
Музикалност и говор у тонским сликама
Божић је стваралац чија музика говори, а речи певају.
Најјаче и најсмисленије средство којим може да комуницира је тон. Речи су нужна поштапалица у разговору са трећим лицима. Оне треба да сачувају социјални мир, социјалну културу и социјалну интелигенцију, али нису компетентне да кажу све оно што неко ко је композитор може да каже тоном, истиче наш саговорник и додаје да се речима „подштапа“, а његов основни говор чини тонска слика.
Своју музикалност је приметио јако рано, још са шест-седам година, она је расла и бујала, пратила га је током целог животног пута и стасавања, мењала се, имала успоне и падове, расла је и падала.
– Суштина је да сам тај дар веома рано осетио јер је то не може да падне „као крушка из чистог мира“ и да да резултат. То мора дуго да се припрема, вероватно и генетским путем да ври кроз неколико генерација и да укреше у једном човеку. Постоји генетски континуитет и дуги рад који човек мора да упражњава да би тај необични дар који се спушта као милост на неког појединца и који је његова велика обавеза, могао да да резултат – казује Божић, а на питање колико је промена амбијента, то јест одлазак из Лознице након основне школе и долазак у Београд, променила и утицала на његово „омузиковљење“ и допринела да се роди то нешто „велико у њему“ објашњава врло важним и комплексним кораком.
– Данас из Лознице у Београд можемо отићи пет пута у току дана, а у моје време то је изгледало мало другачије, тада је још воз ишао, аутобус није био тако чест, о колима се није могло говорити, а и бицикл је био редак у домаћинствима. Био је то сасвим други социјални миље, други стандард живота, други архипелаг који је тада постојао, али прелазак у Београд изгледао је као да сте отишли на другу планету. То је био један драгоцен удар јер Београд је веома раскошан и леп град, увек је био центар света, отмен град. Ми нисмо свесни са каквом енергијом Београд располаже. Какав је то епицентар најдрагоценијих ствари које планета може да понуди. По доласку у Београд ја сам био у прилици да сазнам све оно што је свет већ знао и што чак и није знао, али му је Београд давао. Ми смо потценили своје место и у историји Европе и у историји света. Стално смо били у некој скрајнутој позицији. Наш духовни и интелектуални коридор је страшно моћан, врло потентан. Никада ме није привлачио Лондон, ни Париз, ни неки други град. Игром случаја, моја се музика изводила и изводи се у тим великим центрима, ја сам био тамо на премијерама, али ја сам то већ све видео и остварио у Београду. Мени то није било потребно. Светска слава не долази „тамо негде“, она мора да се оствари где си рођен, у том архипелагу. Кад ту направиш корак, онда си „армирао“ свој будући пут – рекао је наш саговорник.
Православна духовност – кључна стваралачка етапа
Говорећи о свом развојном музичком путу по етапама, каже да је прву етапу чинила адаптација са тонском сликом на разне светске понуде тог тренутка и актуелно одговарање на њих, а кључна фаза у његовом музичком стваралаштву, како каже, била је везивање за Студеницу, Хиландар, када почиње кључно да ради православна духовност и ствара нов коридор у којем ће да пише духовна дела која су и хорска и симфонијска, инструментална, вокално-инструментална.
– Тада комплетан тонски архипелаг постаје „осунчан“ тим немањићким елементом. То је то неосредњовековни неосрбизам у нашој уметности који је оплеменио не само моју музику, него стваралаштво многих других људи у разним областима. Мислим да су те године од 1985. биле ударне и ја сам у тој експанзији до данашњег дана развијао, разуђивао тај простор српског православног елемента у сазвежђу васељенске енергије, културе, моћи.
Врхунац мог стваралаштва се дешава у Санкт Петербургу, у Москви. Ту Хор „Глинка“, Орестар „Глинка“, Московска филхармонија, изводе моја дела на највећем светском нивоу јер то изводе највећи светски уметници и моји ауторски концерти који су били у тим градовима, а касније, и пре тога, у Украјини (Кијеву, Запорожју, Дњетропетровску) донели су да сам се распростро на том простору где смо ми већ кроз сеобе боравили.
Са Петроградом и са „Глинком“ тај мој музички печат је добио своју валидност и праву потврду и подршку јер је тај ансамбл широм света изводио и изводи моју музику – рекао је композитор и оценио да се без тога не може лако ући у светски простор.
Светислав Божић је имао мноштво ауторских концерата у Београду, у Србији и у иностранству. Његову музику изводили су и изводе бројни врхунски домаћи и инострани ансамбли. Посебно је истакнут Симфонијски орестар и мешовити хор државне академске капеле Санкт Петербурга и диригент Владислав Александрович Чернушенко.
Значајан подстицај за настанак Божићеве музике представљају српска књижевна дела, па је тако важан део свог опуса написао на стихове наших познатих песника: Црњанског, Дучића, Рајка Петрова Нога. На питање одакле потреба да те песничке речи претвори у музику, наш саговорник одгивара:
– Они су део културне духовне панораме високог интензитета, пре свега Црњански. Текстуалност која долази из наше светачке литературе у којој сам ја стасавао духовно, као и моје православље из куће са иконом које никада није гашено, једноставно почиње да функционише у условима високе уметности.
Потом, то патријархално, наслеђено осећање православља, црковности, храмовости, почиње да ради јер сви ти поменути песници имају тај удар, ту понуду и ви онда са њима умножавате гласове свих оних великих претходника и нудите неким својим језиком своју стазу која је само ваша и крчите пут са којим повезујете и сликарство и песништво и цркву и породицу и све многе ликове који су прошли и били у вашем животу – рекао је овај Лозничанин који стамено ходи путевима великана пониклих са овдашњег, дринског архипелага на којем је крупним словима испреплетена и исписана историја и култура Срба.
Сва лепота и неупоредивост уметности Светислава Божића непревазиђена је у духовној хорској музици која је годинама извођена на Летњој духовној академији у манастиру Студеница, између осталих композиције: „Две литургије Светог Јована Златоуста“, „Опело“, „Свеноћно бденије“, „Сербиа“, „Плава гробница“… и друге.
Светислав Божић је носилац Ордена Карађорђеве звезде првог степена и бројних других признања, међу којима су: Видовданска захвалница манастира Раваница, Златна књига Матице српске, Културни образац Министарства културе и информисања Републике Србије, Вукова награда, Октобарска награда града Београда, Златни беочуг Београда, Награда Вукове задужбине и многе друге.
Био је беседник на 83. Вуковом сабору 2016. године и члан је Програмског савета Вукових сабора.
Аутор: Сања Димитрић Нешић