НЕГОВАТИ И ЧУВАТИ ОНО ШТО СЕ НЕ МОЖЕ КУПИТИ
ЛОЗНИЦА (16. септембар 2025) – Завршен 92. Вуков сабор
Поздравну реч окупљеним поштоваоцима Вуковог лика и дела на завршној манифестацији 92. Вуковог сабора у име домаћина упутила градоначелница Лознице Драгана Лукић. Традиционалну саборску беседу одржала проф. др емерита Љиљана Пешикан Љуштановић, након чега је изведен пригодан културно-уметнички програм.
Фото: Редакција
Вуков сабор, 92. по реду, најстарија и најзначајнија културна манифестација у Србији, посвећена реформатору српског језика и писма Вуку Стефановићу Караџићу, завршен је пригодним програмом уприличеним на отвореној сцени Саборишта у Тршићу одакле је послата порука да се, бавећи се Вуком и његовим делима, суочавамо са неопозивим сазнањем да, не само у књижевности, већ и у животној свакодневици, не можемо изаћи из света коме припадамо и из његове културе, јер нам језик то не дозвољава.
Завршна свечаност овогишњег саборовања почела је Химном Вуку Стевана Стојановића Мокрањца коју је извео Хор Основне музичке школе „Вук Караџић“ из Лознице, под диригентском палицом Ивана Ивановића, уз подизање заставе Вуковог сабора, након чега је поздравну реч окупљеним поштоваоцима Вуковог лика и дела у име домаћина упутила градоначелница Лознице Драгана Лукић.
Лозница носи и чува Вуково наслеђе
Градоначелница је том приликом рекла да је Вуков родни крај место где се вековима чува реч и где народ чува и памти своје приче. Вук је, како је истакла, био човек скромног порекла, али са мисијом коју је разумео мало који човек његовог доба, а Лозница је, како је нагласила, град који носи и чува Вуково наслеђе.
Фото: Редакција
„Овај Сабор, 92 пута одржан, сведочи да народ опстаје онолико колико разуме и поштује своје речи, обичаје и песме (…) Сабор окупља оне који стварају, који памте, оне који трагају. Свака песма, сваки запис, свака прича потврђује моћ језика да обликује један народ и његов дух“, поручила је Лукићева.
Оценила је да је први Вуков сабор, који је одржан 1933. године, био тек почетак и зрно у земљи које је кроз деценије расло и окупљало генерације.
„Учило их је да језик није само средство споразумевања, него оквир и тло на којем народ опстаје. На сваком наредном Сабору народи су долазили са жељом да чују, науче и пренесу, и тако је реч опстајала. И док данас подижемо заставу овогодишњег Сабора нека нас ова земља подсећа да језик и култура нису само оно што поседујемо, већ и оно што нас држи усправнима, што нас чини неуништивим. Јер народ који заборави свој глас престаје да постоји, а ми нећемо престати“, закључила је градоначелница Лукић.
Сви путеви воде до Вука
Традиционалну саборску беседу одржала је проф. др емерита Љиљана Пешикан Љуштановић, која је истакла да је тешко, можда и немогуће, рећи нешто ново о Вуковом доприносу српској, јужнословенској и европској култури на месту где дијалог са Вуком траје од 1933. године.
Фото: Редакција
„Рекло би се да откуд год да кренемо – од књижевности, науке о језику, фолклора и фолклористике, етнологије, културологије, историје, историје религије или историје свакодневног живота, социологије, театрологије, па и сасвим нових научних дисциплина, попут социологије детињства – сви путеви воде до Вука или се бар битно укрштају у његовој енциклопедијској слици традиционалне књижевности, културе, историје и веровања Срба, али и балканских Словена уопште. А опет, ако се озбиљно наднесемо над било који аспект његовог рада, схватићемо да је Вукова мисао и данас жива, подстицајна, неишчитана и несагледана до краја и суштински иновативна, па је можемо и морамо поново тумачити у сложеном полилогу, с Вуком, његовим следбеницима и опонентима и његовим великим тумачима“, навела је Пешикан Љуштановић.
Додала је да, бавећи се Вуком, истовремено, хтели то или не, артикулишемо „дуго памћење“ властитог језика и културе и дајемо му нови импулс трајања.
„Никакав суштински бољитак не може бити обезбеђен ни одбацивањем баласта прошлости, ни страхом од будућности. Бавећи се Вуком и његовим делом суочавамо се с неопозивим сазнањем да, не само у књижевности, већ и у животној свакодневици, не можемо изаћи из света коме припадамо и из његове културе – језик нам то не дозвољава“, нагласила је.
Учење, прихватање и сазревање
Оценила је да је Вук, по природи ствари, много шта морао научити и прихватити од Хердера, Јернеја Копитара и Јакоба Грима, али и од Мушкатировића, Мркаља, Мушицког, а да његова способност да стиче нове увиде, његова моћ да учи и да се тако укључује у водеће филолошке и књижевне токове свог времена, открива изузетан стваралачки дух, и природно надарен, и суштински оплемењен целоживотним учењем.
„Све што знамо о његовом животном путу недвосмислено сведочи да је Вук учио радо и с лакоћом и да је просто волео да учи (…) Учио је у Лозници, Троноши, у Сремским Карловцима и на Великој школи, али и од образованих људи које је сретао и читајући (…) Вук Караџић је у токове европских научних и културних збивања донео драгоцено, непроцењиво значајно искуство традиционалне усмене културе и њених творевина, а рекла бих да је само његова заслуга и његов таленат што је био способан да, учећи, освести и појми вредност онога што поседујемо“, указала је.
„То што се ово искуство понето из детињства и устаничких дана мењало, само сведочи о живом духу који се развија и сазрева. Тако су се, упоредо с тим сазревањем, мењали и Вукови поетички ставови. То је, несумњиво био динамички процес, али, истовремено, у свим тим променама непрестано је истрајавала нетакнута тежња да се очува, унапреди и ученој Европи онога времена презентује српска национална култура и њени највиши стваралачки досези.
Фото: loznica.rs
Управо ту треба тражити и корен оне Вукове одлуке да бира, коју су му већ за живота спочитавали, и која је, може бити, унеколико замутила и замаглила корене српске фолклористике, али је, у то чврсто верујем, била апсолутно благотворна за развој и напредак интегралног традицијског тока српске књижевности“, казала је беседница.
Навела је и да све што је Вук урадио за српску културу и језик сведочи о драматичном и динамичном развоју живог и радозналог духа, који се мења и сазрева у складу с новим сазнањима, па и у складу с менама властитог времена. „Понекад нам се та промена може учинити готово збуњујућом: судећи по првом сачуваном портрету, Вук је у Беч отишао одевен по европској моди, с компликованом краватом и омањим брковима. Једва да је могуће у том младом господину препознати оног потоњег „оца Вука“ с брчинама и фесом. Можда су бркови и фес бар донекле били и део неке свесно преузете персоне, која је у том часу могла упечатљиво деловати међу ученим филолозима германским и словенским.“
Без језика нема ни нас
Нагласила је да Вуково скупљање и публиковање усменог песништва, приповедања и умотворина и неговање језика на коме су они настали, јесте свакако један од његових најзначајнијих доприноса српској, европској, па и светској баштини.
Вукове за живота публиковане песничке збирке, према њеним речима, представљају и прву и данас ненадмашну антологију народног стваралаштва, као што и његова експлицитна и имплицитна поетика, подаци о историји бележења, ствараоцима и широком историјском, религијском и митском контексту у коме је ово стваралаштво живело, као и његова проза, још увек јесу драгоцено, незаобилазно и неисцрпно полазиште у сваком новом истраживању.
„И Вуку и својим потомцима дугујемо озбиљно прегалачко и истраживачко суочавање са властитом традицијом и, пре свега, неговање и чување онога што се не може купити, па се зато не би смело ни продавати: воде, земље, ваздуха и, нарочито, језика. Без тог језика који нас надрараста, који нам претходи и који ће нас, акобогда, надживети нема ни нас, ни чисте речи, ни мисли вредне памћења. Када Лаза Костић „На парастосу Вука Ст. Караџића“ каже: „Ко за свог века не посрну хром, похрамаће за њиме векови“, он не говори о људској безгрешности Вуковој него о труду уложеном у чување језика који: Да, још је жив! У грудма нам је жив, из речи наших и он говори, уз песме наше припев нам је он… Себи и онима који ће после нас доћи, сви заједно дугујемо да се не оствари Лазина песимистичка (зло)слутња: „Ал’ какве смо на земљи срећице, отеће нам још и тај завичај“– закључила је Пешикан Љуштановић.
У наставку програма завршне манифестације 92. Вуковог сабора изведен је рецитал „Азбука“, као и позоришна представа – игроказ „Небески Вуков сабор“ у режији Рада Вукотића, уз учешће београдских драмских глумаца.
Протекле седмице, од 8. до 14. септембра, колико су трајали програми 92. Вуковог сабора Лозница и Тршић били су позорница културно-уметничких и научних дешавања која су протекла и у знаку обележавања великог јубилеја – 200 година од рођења Ђуре Даничића.
Овогодишњи Вуков сабор организовао је лознички Центар за културу „Вук Караџић“, а покровитељи манифестације били су Град Лозница и Министарство културе Републике Србије.
Аутор: Даница Павловић Ђуровић