ОД БОЛНИЧКЕ ПОСТЕЉЕ ДО СИМБОЛА ХУМАНОСТИ

ЛОЗНИЦА (7. август 2025) – Хероина Ивана Глигорић победила рак и основала Удружење „Хуманитарац“

Животна прича наше суграђанке Иване Глигорић, која је са 16 година победила тежак облик карцинома, постала је инспирација за оснивање удружења “Хуманитарац”. Данас то удружење, са седиштем у Лозници и активностима у Београду, пружа подршку деци на лечењу, у домовима и рехабилитационим центрима – мењајући животе оних којима је помоћ најпотребнија.

Фото: ТВ Лотел

Са само 16 година, наша суграђанка, Ивана Глигорић суочила се са боловима који су променили ток њеног живота – бол у пределу колена, кука и карлице, како је рекла, био је толико јак да је остављао без даха. Иако се у почетку чинило како безазлено истегнуће или проблем са слепим цревом, испоставило се да је реч о нечему много озбиљнијем.

– Ти болови су долазили периодично, у циклусима. Пет дана неиздрживо, па десет дана није ништа. И тако седам месеци. Лекари су сумњали на све и свашта (кила, истегнуће, па чак и ишијас). Било је заиста фрустрирајуће, јер нисам могла да ходам, седим, лежим без бола, а тада још увек нико није знао шта ми је – присeтила се наша саговорница.

Тек на Институту за ортопедију Бањица, рендгенски снимак открио је задебљање на бутној кости, а убрзо потом, биопсија је потврдила – Јуингов сарком, редак, агресиван тумор костију који најчешће погађа адолесценте.

– Лекар ми је тада пришао, ставио руку на раме и рекао: „Сада идеш на онкологију. Тамо ћеш примати циклусе хемиотерапије.“ Од тог тренутка ништа више нисам чула. Знала сам да се нешто озбиљно дешава, али кад тако нешто чујеш свет стане – казала је Глигорићева.

Сусрет са Онколошким одељењем за њу је био шок. Иако је већ тада срела дечака са сличним симптомима, којем је такође дијагностикован тумор, ништа је није могло припремити за призор деце без косе, трепавица, исцрпљене и прикључене на инфузије.

Фото: ТВ Лотел

– На Бањици је било живо, а на Оноклогији – тишина, мир. Таквим пацијентима то и јесте потребно, али ја сам неко ко је енергичан, гласан, требало је се уклопити. Жао ми је што је рак код нас табу тема, јер људи беже од саме речи, куцају у дрво, говоре далеко било. По мом мишљењу то је погрешно, јер никада не знаш шта те чека и потребно је говорити отворено о тим искуствима и све док знам да ће моја прича некоме да помогне неће ми бити тешко да је испричам – поручила је Глигорићева.

Суочена са најтежом борбом, Ивана је тада имала снажну подршку породице, пријатеља, комшија и школских другова. Када је било најпотребније сви су се укључили да помогну. Братово друштво, њени другари из школе –  сви су организовали хуманитарне акције.

– Најтеже од свега ми је било када сам видела своју слику на постерима. Тада сам смршала 25 килограма, било је заиста много тешко и исцрпљујуће како физички, тако и психички. Али, добити писмо подршке, честитку, било је нешто што ми је давало снагу коју ни најскупљи лек није могао да замени. Током лечења прошла сам кроз 14 циклуса хемиотерапије, 30 зрачења, осам операција, прележала две сепсе, имала бројне компликације и инфекције – рекла је она.

Након свих тешкоћа, наша саговрница дошла је на идеју да се бави хуманитарним радом и тако основала Удружење “Хуманитарац” са седиштем у Лозници, са пет сталних чланова и мноштво волонтера.

Фото: Приватна колекција

Удружење је помогло деци у здравственим установама широм Србије, од Здравственог центра Лозница и Дома за децу без родитељског старања „Вера Благојевић“ у Бањи Ковиљачи, до установа у Београду  – Звечанске, Сокобањске, Тиршове и Онкологије.

– Донирамо деци топломере, оксиметре, инхалаторе, пакетиће, играчке, бојанке. Још важније, доносимо им наду и осмех. Трудимо се да се увек консултујемо са докторима и сестрама да донесемо баш оно што им је потребно. Мала деца највише брину због косе. Када ме виде са мојом питају: „Хоће ли и мени овако да порасте?“ – навела је.

Поред тога што помаже другима, Ивана завршава Дефектолошки факултет и ради са децом са сметњама у развоју и децом типичне популације. У сусрет десетогодишњици од дијагнозе, Ивана има јасан циљ и јасну поруку.

– Следеће године ће бити десет година од почетка мог лечења. Желим да поручим свима који се лече – колико год дијагноза била тешка, то није крај, рак је излечив! Мени су прогнозе биле страшне, али потребно је веровати, никада се не предати и бити истрајан. Сарадња са лекарима, планови за будућност, вера у опоравак – то је кључно и само тако се иде напред – закључила је.

Аутор: Јелена Радовановић