СЛИКА ЈЕ ОНО ШТО ОСЕЋАМО, А НЕ ШТО ВИДИМО
ЛОЗНИЦА (23. октобар 2025) – Уметност као начин живота Бојане Марковић
Дипломирани професор српског језика и књижевности Бојана Марковић, од детињства носи дубоку љубав према сликарству која је и данас део њеног живота. Живи и ствара у Малом Зворнику, где је пронашла свој мир и инспирацију.
Фото: ТВ Лотел
Иако по образовању дипломирани професор српског језика и књижевности, Бојана Марковић никада није напустила своју прву љубав – сликарство, која се како је рекла за наш лист, родила у детињству, а траје и данас.
– То је просто таленат. Таленат не можете да створите, да купите, да научите… већ се просто родите са њим и то вас на неки начин обележи. Тај таленат су моји ближњи препознали још у раном детињству, када сам кроз игру увек нешто цртала и сликала, приметили су да имам осећај за композицију, за преламање светлости, за перспективу, а то су касније у школи препознали и моји наставници који су ми били велика подршка и ветар у леђа – присетила се Марковићева својих почетака.
Како је додала, живела је за дан када ће уписати Ликовну академију, али су је животне околности ипак одвеле у потпуно другом смеру, због чега и њен развојни пут није изгледао баш онако како га је првобитно замишљала.
– Ипак, и књижевност је један вид уметности, заправо врло важан аспект проучавања и бављења културом и свим што је битно за човека као индивидуу – казала је.
Фото: ТВ Лотел
Још као дете, с усхићењем је одлазила на часове ликовног, а током адолесцентског периода била је и редован учесник бројних ликовних колонија почевши од Пала, одакле је родом. Посебан значај за њу у том периоду, како је нагласила, имао је проф. Бранислав Ковачевић, код кога је похађала приватне часове.
– Он је препознао мој дар и здушно се трудио да га негује. Слао је моје радове на ликовне конкурсе, што ми је много значило. Управо захваљујући њему, отишла сам у Тршић, на Ђачку ликовну колонију, што је било моје прво озбиљно уметничко искуство. Након тог искуства, мој уметнички пут наставио је да се развија кроз ликовне колоније, прво у Тршићу, затим и на Палама, у Билећи, Невесињу, Вишеграду, Нишу, Лесковцу, Крушевцу где сам имала прилику да први пут озбиљно истражујем различите технике – рекла је наша саговорница.
Данас, уз љубав према језику и књижевности, Бојана с посебном посвећеношћу ствара уметничка дела – портрете и пејзаже, а посебан доживљај у сликарству, још од првог сусрета са фрескописањем, за њу представља иконопис.
– Својевремено сам учествовала у осликавању храма на Палама. Била сам као нека врста ађутанта иконописцима из београдске радионице „Петар Билић“. Мој професор који је тада био у улози асистента, повео је и мене. То је био мој први контакт са фрескописањем и била сам одушевљена скелама, људима који сликају у куполама… Имала сам и част да сама насликам неке орнаменте и делове композиције – навела је Бојана и додала да иконописање представља нешто сасвим другачије у односу на све друге правце, пре свега јер је аутономно.
Фото: ТВ Лотел
– Многи принципи који важе у неким другим правцима у иконописању немају своје упориште. Иконопис је осликавање, не слике, већ иконе – а шта је то икона? Икона није баш обична слика. Тако и у иконопису је битно преношење оног унутрашњег. У иконопису се ликови преносе потпуно нереално. Нису као нпр. у реализму једнаке пропорције, већ су ликови издужени, руке су им издужене, све је непропорционално, а опет тако савршено и то заправо има своје метафоричко значење. Ви покушавате да преношењем лика, светитеља представите његову суштину – нешто свето. То је истовремено и наше трагање за нечим што је недостижно, а опет нешто за чиме сви вапимо – за смислом, вечним, љубављу, молитвом – казала је.
Поред иконописа, Бојана се посвећено бави и сликањем пејзажа и портрета. Природа јој је вечна инспирација и често заузима централно место у њеним радовима. Један од њених радова украшава зид у просторијама Ловачког удружења у Малом Зворнику, као омаж месту у ком живи и ствара.
На питање шта јој је теже да ради, портрет или пејзаж, одговорила је да све зависи од онога што жели да изрази.
– Портрет тражи прецизност, јер сваки покрет четкицом мења израз. Портрет је као поглед у нечију унутрашњост – ако не ухватите ту нит, изгубили сте суштину. Са друге стране, у природи налазим слободу. Када сликам пејзаже, осећам се опуштеније. Природа вам дозвољава да нешто додате, измените, не везује вас строгошћу облика. Можете слободније да уђете у боје и атмосферу – објаснила је Марковићева.
Инспирацију за бављење уметношћу проналази у дечјим осмесима, природи, вери, али и свакодневним тренуцима који јој буде емоције.
Како нам је открила, њен сан је да једног дана има сопствени атеље, простор где би могла неометано да ствара и дели своју уметност са другима.
„ Уметник не слика оно што види, већ оно што осећа“, Бојанина је реченица која најбоље осликава њен уметнички дух и искрену посвећеност ономе што ствара.
Аутор: Јелена Радовановић