СУСРЕТ СА КИНЕСКОМ КЊИЖЕВНИЦОМ И НОВИНАРКОМ БАИ ЛИН
У Кући писаца у Тршићу боравила кинеска новинарка и списатељица Баи Лин. Гошћа се бави истраживањем и писањем о историјским и културним проблемима на Балкану.
Центар за културу „Вук Караџић“ и Град Лозница у оквиру пројекта „Резиденцијални боравак у Кући писаца у Тршићу“ угостили су у родном селу нашег великана од 9. до 23. септембра кинеску књижевницу и новинарку Баи Лин.
Фото: ТВ Лотел
Уметница из Кине је трећа гошћа Куће писаца у овој години, која је боравила у завичају реформатора српског језика и писма Вука Стефановића Караџића, где су претходно боравили ствараоци из Македоније и Пољске.
Баи Лин је независна новинарка и списатељица, специјални истраживач у Балканолошком центру на Пекиншком универзитету за стране студије, која се последњих година највише бави историјским и културним проблемима на Балкану.
Лин је управо завршила писање књиге о некадашњој Југославији под називом „Привлачност граница: доживљај Југославије”.
Своју књигу засновала је на темељу петогодишњих истраживања спроведених на путовањима по територији бивше Југославије, где је обишла свих шест република, сусретала се са мештанима, са њима разговарала и све бележила.
Њена књига „Привлачност граница: доживљај Југославије” сведочи о постајању „земље која је нестала остављајући сабласно наслеђе широм источне Европе“.
Током боравка у Тршићу Баи Лин је писала грађу за своју другу књигу, а остатак времена користила је за обилазак лозничког краја и упознавање са овдашњом историјом, културом, традицијом и обичајима, о чему ће након повратка у домовину писати у есеју за угледни кинески часопис који се бави темама из културе.
Српско коло и гусле у новој књизи наше гошће
Баи Лин је за „Лознички недељник“ говорила о свом путопису, доживљају земаља бивше Југославије, Србији, Тршићу…
– Ово ми је први пут да боравим у Кући писаца у Тршићу и у Лозници. Пре тога сам путовала по Србији и другим државама Балкана у претходних пет година – казала је Баи Лин.
– Овога пута сам позвана да будем гост Куће писаца. За време мог боравка овде морам рећи да сам веома изненађена и веома задовољна условима у којима живим и ово је веома ретка прилика да доживим сеоски живот. Сматрам да је живот у оваквим условима много миран, а људи су јако пријатни и весели, показујете јаку личност блиску природи. То ме подећа на постојање различитих типова личности у Србији. Ако поредим људе из Лознице са људима из Војводине (Новог Сада, Суботице), налазим веома велике разлике, јер су људи тамо веома конзервативни, док су овдашњи људи отвореног ума и веома живог духа. Сматрам да ће то бити један од главних делова моје нове књиге коју пишем у овом периоду – рекла нам је наша саговорница.
Фото: ТВ Лотел
– Ја долазим из Пекинга и мислила сам да сам „градска девојка“, али сада у Тршићу у потпуности сам се навикла на сеоски живот. Сваки дан овде водим једноставан живот, једну врсту регуларне рутине коју спроводим свакодневно и морам рећи да ми прија овај мир и пријатан амбијент. Лежем у једанаест увече, устајем у шест сати ујутро, вежбам и шетам комплексом, а када се вратим, доручкујем једноставан доручак, потом, уз кафу, пишем.
Сваки дан пишем око три сата, затим читам, ручам, а након тога обилазим различита културна и туристичка одредишта и манифестације. Присуствовала сам програмима 90. Вуковог сабора, као и завршној свечаности на саборишту у Тршићу, где сам видела српско коло и гусларе. Веома сам заинтересована за свирање гусала и играње у колу, што ће, такође, бити део моје нове књиге. Током двонедељног боравка у Тршићу написала сам преко две хиљаде речи о Тршићу и то ћу објавити као есеј у мојој земљи.
Већ сам разговарала са мојим уредником о томе да га објавимо у једним од најинтелектуалнијих новина у Кини јер он говори о родном месту Вука Караџића и свакакве приче су веома добродошле о овом познатом и веома значајном човеку који је учинио толико за српску културу – каже Баи Лин.
Три фактора пресудна за изучавање бивше Југославије
Говорећи о томе како се заинтересовала, односно, шта је било пресудно да се бави простором бивше Југославије и да пише о томе, Лин је појаснила која су то три кључна фактора била.
– Још у време мог детињства, док је постојала Југославија, а Кина је била комунистичка земља, из ваше земље је долазило много добрих филмова. Моји родитељи и њихова генерација страствено су гледали те филмове. Стално су их изнова и изнова гледали, а уз њих гледала сам их и ја, попут филма „Валтер брани Сарајево“ .
Обожавала сам да их гледам и оставили су снажан утисак на мене, управо из тих филмова сам усвојила многе врлине: храброст, одважност, моралност и разумевање слободе.
Тако је пуштен први корен у мом уму да се заинтересујем за Југославију – рекла нам је наша саговорница.
Према њеним речима, следећа тачка, односно, разлог због којег се почела бавити истраживањем овог дела Балкана, била је 1999. година, када је НАТО бомбардовао Југославију и Србију, када је бомбардована Амбасада Кине и када је погинуло неколико кинеских држављана.
– Тада сам имала једанаест година и била сам у основној школи. Тог дана на телевизији се стално емитовао видео о том догађају и погибији наших држављана. Била сам шокирана и веома љута због тога, иако сам била само дете. Дан након тога, на часу математике, моја наставница нас је питала: „Да ли препознајете значај јучерашњег бомбардовања?“ Цео разред је био тих, али ја сам подигла руку, показала изузетну снагу и рекла да знам и да желим да кажем мом разреду да сам веома љута на такво понашање. Иако сам била само дете, схватила сам да то није правда и да се мора препознати значај тог догађаја. Наставница је рекла да се за двадесет година сете тог догађаја, да ће видети како иде историја и заправо ти догађаји представљају корене у мом уму за мој будући рад – објаснила је Лин.
Петер Хандке – окидач за пут на Балкан
Говорећи о трећем кључном подстицају због којег се заинтересовала да крене пут Балкана, каже да је то био њен сусрет са нобеловцем Петером Хандкеом.
– Када сам постала главни дописник за „Пекиншке новине“, радила сам доста интервјуа са познатим писцима широм света и са Запада и са Истока. Интервјуисала сам преко 120 светски познатих писаца. Мој омиљени интервју био је онај који сам водила са Аустријанцем Петером Хандкеом, добитником Нобелове награде, који је писао познате есеје о Србији.
Прочитала сам случајно његову књигу која је имала јак утицај на мене и дала ми невероватну снагу. Имала сам прилику да га интервјуишем 2016. године више од шест сати, отприлике пола дана смо водили разговор и он ме охрабрио да копам дубље и више о Југославији, о истини, о томе шта се тачно догодило на овој земљи.
Препознајем Петера Хандкеа као окидач који ме је подстакао да истражујем више о овој области – нагласила је наша саговорница.
На питање како је доживела различите народе на тлу бивше Југославије и да ли је приметила „југоносталгију“ код својих саговорника са којима је водила разговоре, Лин је одговорила:
– Да будем искрена, јесам. У последњих шест година обишла сам свих шест република бивше Југославије, укључујући Косово и Метохију. Морам да кажем да сам осетила веома различите људе, различите „персоналитије“ кроз различите групе. Различите етничке групе показују различите осећаје и како они доживаљавају распад Југославије и како се адаптирају на постјугословенско време.
У Словенији, на пример, могу да осетим да су људи веома смирени, живе смирено, без икаквих криза и нефер односа према другим републикама. Код Хрвата осећам да имају осећај узвишености и подељености у односу на друге. Они осећају југоносталгију, али са друге стране, желе да постану део „веће фамилије“. У Србији, Црној Гори и Северној Македонији могу да осетим јаку југоносталгију за прошлошћу, веома је очита, али истовремено осећам да ту постоји један парадокс: у једом моменту они желе да се врате у то златно време, али с друге стране, не виде будућност у томе.
Ово говорим јер сам причала са преко хиљаду обичних људи из свих бивших република и веома је очито да су у парадоксу. Осећају завист и љубомору према Словенцима и Хрватима зато што не могу да постану чланови Европске уније (ЕУ), али са друге стране, они не верују у такозвану „будућност“ придруживања ЕУ. Не знам зашто је југоносталгија толико везана за то време, мислим да је више везана за бољи живот у то време – каже Баи Лин.
На питање новинара шта је након петогодишњег истраживања на простору бивших југословенских држава генерални закључак у њеној књизи, ауторка је рекла:
– У мојој књизи сам покушала да истражим и одговорим на питања како границе између људи и нација нестају и поново настају између различитих делова Балкана. То је изнад Југославије, то је проблем идеала. Кроз интервјуе и разговоре са људима могу јако да осетим да су те границе снажне; да ли су то емоционални трагови или је то филозофско питање? На то покушавам да дам одговор у претходној књизи. У следећој књизи коју тренутно радим желим да истражим дубље то питање јер сам се у првој књизи првенствено концентрисала на Словенију и Хрватску и ту регију. У новој књизи коју сада пишем је више о Србији, Косову и Метохији, Црној Гори, Северној Македонији. Желим да ту убацим више грађе о средњовековној историји, ортодоксној (православној) религији, веровању и желим да обиђем много манастира у Србији. У новој књизи ћу постављати нова питања, а пошто сам новинар, не желим само да постављам нова питања, него и да одговарам. Питања ће се бавити ожиљцима које људи на Балкану имају и ко је узрок тих ожиљака – открила нам је гошћа из Пекинга, новинарка и књижевница, гошћа Куће писаца у Тршићу, Баи Лин.
Аутор: Сања Димитрић – Нешић