УВЕРЕН САМ У БЕЗБЕДНО И ОДРЖИВО РУДАРЕЊЕ У ЈАДРУ

ЛОЗНИЦА (18. јул 2024) – Дипломирани инжењер рударства Стјепан Митровић говорио је о пројекту „Јадар“

Након што је детаљно проучио радни нацрт Студије о процени утицаја на животну средину пројекта „Јадар“ дипл. инжењер рударства Стјепан Митровић позитивно је оценио налазе, анализе и резултате до којих су дошли еминентни стручњаци који су на њој радили и указао на то да Студија препознаје све потенцијалне ризике полазећи од основног, почетног стања, и предвиђа све мере којима се ти ризици могу предупредити, отклонити и ублажити. Према његовим речима, литијум је веома битан, представља велику развојну шансу за Лозницу и због тога је важно да се о тој теми разговара аргументовано, без уплитања политике и без острашћености, јер је свачије мишљење које је засновано на чињеницама подједнако важно.

Фото: ТВ Лотел

– Свака оверена резерва и истражна бушотина која да позитивне резултате радује ме као рударског инжењера јер представља нову вредност за нашу Србију. Детаљно сам проучио објављен нацрт Студије о процени утицаја на животну средину пројекта „Јадар“ и потпуно верујем да можемо на безбедан и здрав начин ископавати и прерађивати литијум из овог лежишта – рекао је за Медијску групу „Лотел“ дипл. инжењер рударства Стјепан Митровић, директор за план, развој, пројектовање и односе са јавношћу у Руднику и термоелектрани „Угљевик“.

Митровић је завршио Рударско-геолошки факултет у Београду и има 35 година радног искуства у подземној експлоатацији, а 10 година интензивно се бави темом литијума.

Потиче из рударске породице; деда и отац су му били рудари, одрастао је у рударској средини, у месту Зајача, његови потомци су такође опредељени за рударску делатност, а често за себе каже да је рударство обележило цео његов живот и да се искрено радује свему што представља ново откриће у области рударства и геологије.

Детаљно се упознао са објављеним радним нацртима Студије о процени утицаја на животну средину компаније „Рио Тинто“, за коју је истакао да су израдили еминентни стручњаци и оценио да је његов утисак о тој студији позитиван.

– Видео сам да је у Студију уложено много рада, цифре од 23.000 истраживања, анализа, видео сам по начину израде и тексту који сам читао да иза тога стоје стручни и образовани људи. У својој каријери радио сам много у руднику за подземну експлоатацију у Зајачи, затим у најдубљем руднику у бившој Југославији,Трепчи, чија дубина досеже и до 1.000 метара, а оно што је овде евидентно је да се рудно тело налази на много мањој дубини, између 370 и 650 метара, и као инжењеру ми је познато са каквим притисцима, температурама и генерално условима рада се на тој дубини можемо сусрести – истакао је Митровић.

Објаснио је да би рудник у Јадру као и сваки други био отворен са два окна – једним вентилационим и другим транспортним, извозним окном, а оба би ишла до дубине од 650 метара и пратила лежиште по дебљини.

– Јасно ми је да је предвиђена метода откопавања са засипавањем и да ће велики део јаловине са површине бити коришћен за запуњавање простора. Ходници који се праве у таквим срединама су тзв. високозасвођени ходници који могу да трпе огромне притиске, тако да би слегање земљишта на површини било минимално, готово никакво и то су најидеалнији облици попречних пресека подземних просторија.

Митровић се читајући Студију упознао и са предвиђеним начином минирања, за шта је рекао да није никаква непознаница.

– Постоји слободна површина, имамо централне мине заломне и периферне, минирање је у овом пројекту, у односу на начин на који сам ја својевремено минирао, модернизовано са течним експлозивима. Компоненте које ће бити коришћене у минирању биће одвојене, свака појединачно је само обична маса, а спајањем две добија се експлозив. Имали бисмо иницијално пуњење, експлозив би се допремао у стању које није експлозивно и опасно, а на лицу места би се правила експлозивна смеша – прецизирао је наш саговорник.

Када је реч о постројењу за прераду, Митровић је нагласио да је Студијом предвиђен висок степен осигурања.

– Постројење је са седам нивоа заштите, резервоарима у којима се налазе хемикалије и одвија процес издвајања минерала литијума, бората и бора из руде. Ти резервоари би били обложени између два дна заштитним слојем, а постојали би и сензори који би реаговали уколико би дошло до тога да киселина процури. Такође, сва та постројења су смештена у огромним бетонским басенима који имају своје осигураче и кабл у случају било какве хаварије, а додатно, уколико би се десило да та течност исцури из постројења за прераду или посуде, предвиђене су прихватне каде у којима се та течност може скупити како не би била угрожена околина – прецизно је објаснио Митровић.

Указао је и на то због чега је битно што се цео процес одвија на температури од 90 степени и да је у нацрту Студије велики нагласак стављен на сумпорну киселину, њено довожење, складиштење и употребу.

– Знамо да вода кључа на 100 степени, сумпорна киселина кључа на температури од 250 степени, то значи да неће бити испаравања сумпор-диоксида – рекао је.

– Производи које бисмо добили рударењем су литијум-карбонат, борна киселина и натријум-сулфат. Знамо да је литијум реактиван, он је алкални метал који реагује и ретко где се може наћи слободан, а са рударско-технолошког аспекта најидеалнији облик везивања литијума јесте управо та карбонатна група за коју ће се везати приликом прераде и управо се литијум-карбонат користи у индустрији литијумских батерија. (…) Иако би литијум-карбоната било најмање у овом процесу, имали бисмо га сасвим довољно да се од њега направи милион батерија годишње за аутомобилску индустрију, а то је јако важна ствар, јер ако се већ боримо против загађења, а знамо да је у највећем проценту од 60 одсто загађивач у овој земљи саобраћај, односно мотори са унутрашњим сагоревањем, имали бисмо прилику да употребом литијумских батерија заменимо моторе са унутрашњим сагоревањем и тако смањимо загађење средине у којој живимо – истакао је Митровић.

Фото: ТВ Лотел

Он је рекао да је потпуно уверен да се на безбедан и здрав начин литијум може ископавати и прерађивати из лежишта у Јадру.

Истовремено, указао је и на то да је предвиђено одлагалиште у долини реке Штавица, које је, како су хидролози објаснили, место најмање богато водом и да би нуспроизвод, односно јаловина која би се под притиском и температурама третирала у постројењу, сузбијала и сушила и тако била доведена у суво стање. Како је рекао, добили би масу која је веома слична глини као природном непропусном слоју, која нема пукотине и не пропушта воду.

– Одлагалиште је подељено на пет зона. Било би неопходно да се посече 110 или 120 хектара шуме, али ће се с друге стране, пошумити 220 хектара и тако штета надокнадити новим засадима. На површини депоније би се по фазама постављали водонепропусни слојеви заштите, хумус и вршила би се рекултивација земљишта. Канал око одлагалишта скупљао би процедне воде и слао би их у постројење за прераду и даље би се употребљавале као техничка вода у процесу прераде. Спречило би се и мешање кишнице са тим водама које би могле доћи са одлагалишта – навео је Митровић.

Оценио је да су сви делови пројекта урађени у складу са најстрожим стандардима Србије и стандардима које прописује Европска унија.

– Имам лиценцу за пројектовање, надзор и ревизију и дужан сам да говорим онако како јесте и како наука каже. За свој рад, изјаве и понашање одговарам врхунској ревизорској струци, самим тим ја не импровизујем и одговоран сам за сваку изнету јавну реч – поручио је и нагласио да му је битно да његова деца и унуци остану да живе у здравој и безопасној средини, као и сви људи из овог краја.

Поручио је и да верује у мудрост људи, да је годинама радио у Лозници и Зајачи и осврнуо се на организоване протесте противника пројекта „Јадар“.

– Неколико пута сам био у Недељицама, причао са тим људима и подржавао их, јер сам мислио да је исправно да се боре за своју животну средину. То је било у почетку, у фази када тај протест није био политички, већ људски. Ово је нешто друго, ово је политизација целог случаја и нешто у шта ја не бих улазио. Исто тако мислим да ако већ имамо радну верзију Студије сви заједно треба да је прочитамо и да одлучимо шта даље. Позивам и све активисте да седну за сто, да разговарају. Волео бих да имамо дебате по овом питању, да отворимо јавну расправу – казао је.

Митровић је у својој радној каријери успоставио значајне контакте и пословне односе у Немачкој, а на питање због чега су „зелени“ из Немачке најпозванији да гарантују највише еколошке стандарде рекао је да су Немци изузетно озбиљни и ригорозни по том питању и да не дозвољавају да се уради било шта мимо онога што је пројектовано и написано у студијама.

– У Немачкој ради домаћа памет, домаће компаније, стручни људи који се едукују. У граду Ландау већ се увелико ради на производњи литијума за литијумске батерије и они су ту фазу прошли као нешто што се подразумева – истакао је.

Зелено рударство, према његовом мишљењу, не постоји.

– То препознаје и Студија о процени утицаја на животну средину. У њој се наводи да загађење постоји, препознају се сви потенцијални ризици полазећи од основног, почетног стања, али се предлажу мере којима се ти ризици могу предупредити, отклонити и ублажити – навео је Митровић и указао да животну средину загађује и саобраћај и пољопривреда, али да за њега не постоји погодба око етичког кодекса одрживости и да се залаже за то да све делатности раде, да буду одрживе, да идемо напред и боримо се са свим опасностима које савремена индустрија носи са собом.

– Литијум је веома битан и у будућности ће се о њему тек причати – рекао је Митровић и додао: – заиста мислим да је то шанса коју не смемо да пропустимо и не смемо да дозволимо да то буде дневно-политичка тема, већ тема око које ћемо се скупити. Хајде да разговарамо о Студији, да дамо своје предлоге и да престанемо да плашимо људе, да не називамо једни друге издајницима само зато што другачије мислимо. Једино могуће решење је дијалог, али да не будемо острашћени, да не причамо страшне бајке да ће овде све бити загађено, уништено и да овде више нема живота после рудника. Мислим да је свачије мишљење важно, али оно мора бити засновано на чињеницама.

Како је рекао, свој радни век приводи крају, и жао му је што неће моћи да пружи свој допринос пројекту „Јадар“ уколико он буде заживео, али да би волео да своје знање и искуство рада у руднику пренесе младима.

– Рударство је занат који је овде изумро када је затворен рудник у Зајачи. Имали смо врсне рударе, јер рударство и захтева стручне људе. Желео бих да им пренесем своје знање и искуство како да се крећу и живе под земљом, како да другују, како да међу њима влада слога и мир, јер доле под земљом они су принуђени да се једни на друге ослањају. Волео бих да се овде отворе нова радна места, фабрике, да се овај град развија. Иако нисам економиста, знам да је литијум прошле године достигао рекордну вредност и његова цена ће сигурно расти. Лозница би могла да има 100 милиона евра у буџету, а то су велике развојне шансе за наш град. Потпуно сам сигуран да се можемо носити са свим потешкоћама, појавама које рудник носи са собом и да можемо учинити да сви ризици буду сведени на најмању могућу меру – закључио је Митровић.

Аутор: Д. П. Ђ.