У „ВИСКОЗИ“ СМО СТАСАВАЛИ И САЗРЕВАЛИ
ЛОЗНИЦА (16. јануар 2025) – Ексклузивно за „Лознички недељник“: Сећања вишегодишњег директора лозничке „Вискозе“ Бранислава Ђукића на успон и пад некадашњег југословенског индустријског гиганта у хемијској индустрији
„Моје лично искуство убедљиво потврђује широко распрострањено уверење бројних генерација да смо ми, запослени, свако према својим могућностима, градили „Вискозу“, али је исто тако тачно да је она још више градила и изградила нас. Зато су моје личне емоције у овом тренутку испуњене и захвалношћу, али и осећањем дуга који још траје, чак и у годинама када већ дуго „Вискозе“ више нема.“
Фото: Приватна колекција
Бранислав Ђукић је у „Вискозу“ први пут крочио у марту 1959. године као гимназијалац са целом генерацијом, а иако су тада мало знали о њој, већ у првом, непосредном сусрету са импозантним постројењем, како нам је описао, наслутили су да је са њом у Лозницу и лознички крај стигао „нови велики свет“.
„Вискоза“ је, према оцени Ђукића, била и велика прилика и јединствена могућност, а како је рекао у интервјуу за „Лознички недељник“, све што се дешавало у тридесет година од 1965. до 1990. године, колико је у „Вискози“ провео у непрекидном радном односу, свакако је више од обичног сећања.
Фото: Приватна колекција
(Б. Ђ.) За мене, то је најсадржајнији, највреднији и најважнији део моје биографије. За све младе људе изазови у „Вискози“ били су огромни, могућности за стицање нових знања неограничене. Зато се у „Вискози“ стасавало и сазревало неупоредиво брже него у другим сличним срединама. Тачно је да је „Вискоза“ од нас захтевала доста, али је зато још више и нудила и давала. Захваљујући Милоју Игњатовићу, на самом почетку, своју радну каријеру сам везао за Фабрику корда, најпре у старом погону, а затим од 1968. године у новој фабрици корда све до 1977. године.
Нова фабрика корда – обиље прилика и мноштво изазова
Пуштање у рад нове фабрике и њена стабилизација и развој били су за мене јединствена и непоновљива прилика и изазов. Знања и искуства стечена у фабрици корда квалификовала су ме за најодговорније послове на нивоу „Вискозе“ – члан Пословног одбора за развој и инвестиције (1977–1979), заменик генералног директора (1979–1984), генерални директор (1984–1990).
Све што сам касније после „Вискозе“ радио, до пензионисања, темељило се на знању и искуству стеченом у „Вискози“. Са великим задовољством, али и сетом, потврђујем – после „Вискозе“, а радио сам у веома захтевним пословним системима, нисам наишао на бољу примену два важна принципа за управљање сложеним предузећима, принципа вертикалне интеграције (централизације заједничких функција) и принципа хоризонталне организације (делегирање права и обавеза профитним центрима, односно појединим фабрикама). Уравнотежен однос ова два, на први поглед супротстављена принципа, по мом дубоком уверењу, био је један од темеља високе пословне стабилности „Вискозе“ и добрих пословних резултата остварених у периоду од 1980. до 1990. године.
(Л. Н.) Каква су ваша сећања на рад у „Вискози“ и са каквим емоцијама говорите о том периоду?
(Б. Ђ.) Моје лично искуство убедљиво потврђује широко распрострањено уверење бројних генерација да смо ми, запослени, свако према својим могућностима, градили „Вискозу“, али је исто тако тачно да је она још више градила и изградила нас. Зато су моје личне емоције у овом тренутку испуњене и захвалношћу, али и осећањем дуга који још траје, чак и у годинама када већ дуго „Вискозе“ више нема. Сећања на „Вискозу“, догађаје и људе из нормалних и срећнијих времена, још су жива, трају и трајаће до краја.
„Вискоза“ у сновима и деценијама касније
После 34 године још увек ми се дешава да сањам „Вискозу“ и да у сну, са сарадницима, учествујем у решавању неког проблема „Вискозе“, тачније у њеном спасавању. Дубоко усађена у нашем свесном и несвесном памћењу, она нам се, и без наше воље, још увек повремено враћа.
Фото: Приватна колекција
(Л. Н.) Колико вам значе организовани скупови који окупљају некадашње раднике „Вискозе“ на којима имате прилику да се сретнете и разговарате са својим бившим сарадницима и како изгледају ти разговори?
(Б. Ђ.) Недавни скуп који је одржан на иницијативу Маринка Николића, био је изванредна прилика за сусрете са сарадницима, познаницима и појединцима који су, свако на свој начин, обележили деценије успешног пословања и дали допринос у раду и развоју „Вискозе“. Скупу су присуствовали људи не млађи од седамдесет, а било је и неколико ветерана старости од деведесет година.
Сусрети који обилују емоцијама
Преовладавале су снажне емоције, што је и природно у тим годинама. Осетио сам неочекивано јаку, позитивну енергију и радост сусрета код свих учесника скупа. Као да нас је све пријатност сусрета после толико година вратила неколико деценија уназад. За толико смо, бар у мислима, накратко, били млађи и зато смо се истински обрадовали многим појединачним сусретима. За мене најдирљивији детаљ било је инсистирање петнаестак радница из „свиле“, јунакиња из бољих времена, да направе заједничку фотографију са Николом Максимовићем и са мном. Осетио сам се истински почашћен и искрено дирнут на чему сам им трајно искрено захвалан.
Фото: Приватна колекција
(Л. Н.) Шта је присутније код бивших „Вискозиних“ радника – жал за прошлим и изгубљеним или радост што сте били део историје која у Лозници тешко може бити поновљена?
(Б. Ђ.) Не може се рећи да није било туге за прошлим временима, догађајима, сећањима. Мој утисак је да смо, као појединци, то лично осећање сете током сусрета носили у себи, али о томе нисмо причали, вероватно руковођени пристојношћу и жељом да другима не умањимо радост сусрета. Зато смо те нелагоде чували у себи, са жељом да пријатна сећања и подсећања буду што присутнија. Мој лични утисак са скупа је веома позитиван и ово окупљање на мене је оставило снажан утисак. Сасвим искрено, још неколико дана после сусрета живео сам „у прошлости“, присећао се старих времена са запањујуће прецизним детаљима. Позвао сам накнадно неколико сарадника са којима нисам стигао да поразговарам током сусрета, посебно у случајевима када су сарадња и догађаји из прошлости обавезивали на подсећања или захвалност. Нека сећања су досезала и до појединаца који су нас давно напустили, а од којих сам у годинама стасавања много и чуо и научио. Једно од таквих сећања је и на Раденка Комарчевића, неправедно заборављеног генералног директора „Вискозе“ у њеном најдинамичнијем и најсложенијем времену. Учио сам и научио много од бројних појединаца и свима сам захвалан, али од њега, бриљантног привредника, као појединца, свакако сам научио највише.
(Л. Н.) Како сте доживели пропаст фабрике и да ли мислите да је могло бити другачије?
Потпунији одговор на ово питање је изузетно важан и захтева тимски рад и опсежну и свеобухватну студију, чија би израда морала почивати на пажљивој обради свих релевантних и проверљивих чињеница.
Наш хемијски гигант био велики извозник и увозник
Верујем да би оваква студија била од интереса за генерације које долазе. За ову прилику, уз све ризике који прате сваки покушај да се сложена питања замене поједностављенима, препознајем бар три важна корака у слабљењу и нестајању „Вискозе“. Прво, „Вискоза“ је замишљена да буде и била је истински југословенска фабрика. Почетке распада јединственог југословенског тржишта решавали смо повећањем извоза. Велике демонстрације у Београду 9. марта 1991. године, а убрзо потом и ратна дејства у Словенији и Хрватској, довели су до губитка значајног дела југословенског тржишта, са неизбежним негативним последицама на пословање „Вискозе“. Друго, ратна дејства у Босни и Херцеговини, априла 1992. године праћена увођењем економских санкција Савета безбедности од 30. маја те године, изазвала су суштинско погоршање услова пословања за све привредне субјекте у СРЈ. Посебно тешке, трајне последице, највише су осетила велика предузећа, попут „Вискозе“ која су пословала не само у Југославији, већ и на иностраном тржишту. „Вискоза“ са око 90 одсто извоза и око 50 милиона долара увоза, уведена је у несавладиве тешкоће у пословању. Бољи познаваоци „Вискозе“, усуђујем се рећи, знали су да је она увођењем економског ембарга (прекид извоза и увоза) уз оружане сукобе и губитак већег дела југословенског тржишта, ушла у фазу „клиничке смрти“ са трајним и несагледивим економским последицама. Све што се дешавало од средине 1992. до краја 2000. године била је симулација пословања. Упркос завидној довитљивости руководства, за тих девет година „Вискоза“ је потрошила сва сопствена обртна средства и задужила се код пословних банака. За девет година направила је, грубо говорећи, неизбежан губитак од око 100 милиона долара. Поред тако великог губитка, у том периоду била је изложена и физичком пропадању и моралном застаревању. Укратко, „Вискоза“ је укидање економских санкција дочекала објективно неспособна за самостално активирање својих производних капацитета, како због недостатка обртног капитала, тако и због губитка домаћег и иностраног тржишта. И што је још важније, постала је неупоредиво мање привлачна за приватизацију од стране озбиљних страних инвеститора, пре свега из области њених основних делатности. Треће, приватизација после петооктобарских промена 2000. можда је била шанса за поједине фабрике.
Могућност успешне транзиције привреде – прокоцкана
За успех приватизације после 2000. године била су неопходна бар два важна предуслова: прво да ново руководство разуме новонастало пословно окружење у земљи и иностранству, а друго да јој Влада Србије и њена Агенција за приватизацију обезбеде много снажнију подршку. Нажалост, време у периоду од 2000. до 2005. године показало је да ниједан од ова два предуслова није био испуњен.
Овде је можда, истине ради, упутно поставити хипотетичко питање: какве би биле могућности за преживљавање појединих пословних целина „Вискозе“ да је дошло до мирног прекомпоновања Југославије, без оружаних сукоба и без економских санкција Савета безбедности? На основу онога што је мени познато, постојале су реалне могућности за успешну транзицију и дела привреде Србије, а и значајнијег дела „Вискозе“. Ту опцију вреди поменути и разумети само као прокоцкану историјску шансу. Верујем да ће једног дана, у другим околностима, она бити детаљније сагледана, бар са становишта потребе за извлачењем неопходних поука за ближу или даљу будућност.
Аутор: Даница Павловић Ђуровић