АРГУМЕНТОВАНА АНАЛИЗА ПРОЈЕКТА „ЈАДАР“
ЛОЗНИЦА (14. март 2024) – Хронологија измишљених технологија за прераду јадарита
Рударење литијума у Јадру једна је од главних тема у нашој земљи, а од велике развојне шансе за Лозницу и Србију, како је на почетку представљан, под притиском еколошких активиста, пројекат „Јадар“ неосновано је политизован и представљен као велико зло.
Фото: ТВ Лотел
Влада Србије одустала је од реализације пројекта пре три године, али је у жижу интересовања јавности поново стављен изјавом председника Србије Александра Вучића да је „литијум наше благо“, „наше бело злато“ и да уколико би се он питао пројекат би био настављен, али уз највишу заштиту животних стандарда.
У тексту Душана Благојевића који је објављен у НИН-у отворена је широка расправа о литијуму где су имали прилику да своје мишљење и ставове, поткрепљене аргументима, дају стручњаци из различитих области.
Велики број реномираних научних радника, како је наведено у том тексту, „очарани сјајем јавне подршке, без претходне анализе“ самоуверено су изнели своје виђење катастрофичних сценарија, попут тога да ће „паре агресивних киселина пржити кожу и плућа људи и животиња у кругу од десет километара“, како је више пута изречено чак и у „Крени-промени“ петицији.
То би значило да би у кругу самог постројења таква материја спржила све око себе, не остављајући трагове живота, а „Рио Тинто“ би, у том случају, био принуђен да за сваку смену тражи нове људе наводи аутор.
Питање које се намеће је да ако наведене опасности не постоје да ли су онда копање и прерада литијума безбедни по живи свет и животну средину или нису – односно да ли су пројектном документацијом све мере спречавања и смањења емисија загађујућих материја предвиђене у складу са најбоље доступним техникама и да ли су, опет према пројектној документацији, емисије загађујућих материја у ваздух, воду и земљиште испод граничних вредности прописаних домаћим, али и европским стандардима.
Фото: ТВ Лотел
У економској процени пројекта Ergo Strategy group процењује се да ће износ рудне ренте и директних пореских обавеза „Рио Тинта“, односно директна зарада државе, износити укупно 184,5 милиона евра годишње.
Прерачунато на предео директног заузећа пројекта, а то је подручје рудника и процесног постројења који покривају 220 хектара и депоније у Штавицама од 170 хектара, добија се 473.076,92 евра по хектару годишње, а аутор текста поставља питање постоји ли негде за државу исплативији хектар од овог.
Он додаје да анализа утицаја на животну средину и техно-економска анализа неког пројекта су одвојене категорије, и тек када је анализа утицаја прихваћена може се говорити о економским категоријама, а самим тим и о било каквој заради.
Да би се доказала неприхватљивост технологије, еминентни стручњаци, већином невезани за рударство и хемијско инжењерство, анализирали су подземни коп као да је површински, састав руде и примеса као да је руда бакра, а процес прераде су буквално измислили у односу на оно шта је „Рио Тинто“ и кроз патент и на скупу у САНУ представио.
Рударски део предвиђа подземни коп, а не површински. Процес обогаћивања руде не предвиђа флотацију, самим тим ни флотацијско (течно) јаловиште које карактерише већину рударских пројеката и које због своје величине, конструкције и састава представља ризик по животну средину. Даљи процес растварања и селективног таложења, одвија се хемикалијама које нису класификоване као токсичне или екотоксичне, самим тим процес не емитује, нити може емитовати, ни у једном делу велике количине штетних процесних гасова.
Фото: ТВ Лотел
У току рада комплекса не може бити значајних емисија загађујућих супстанци у ваздух које би могле да носе потенцијални ризик по здравље људи и животну средину, а прича о сумпорним кишама је невероватна и измишљена.
Литијум из јадарита добија се хидрометалуршким процесом, за разлику од бакра у Бору који се добија пирометалуршким процесом пржења сулфидне руде. Та два процеса се не могу поредити, а свако ко то чини или није из струке, или намерно обмањује јавност, тврди Благојевић.
Због начина прераде, као и самог састава руде, могућност повећања киселости околне средине мало је вероватна. Отпад, то јест јаловина – финални неискористиви остатак, чврст је, базан, а не кисео, те прича како ће сумпорна киселина ваздухом или водом допрети до наших плућа или стомака, није стручна, научна, реална, а ни утемељена.
Нетачна је и тврдња да би се отпад одлагао у плавној зони између Јадра и Корените, где ће га „однети вода“, већ је за то предвиђена 10 километара удаљена долина Штавице.
За производњу једног килограма литијум-карбоната прерадом јадарита потребно је мање од 10 литара воде по килограму, самим тим нису тачне ни тврдње да ће пројекат угрозити локалне водне ресурсе.
Вода би се у овом пројекту користила из три извора: подземне рудничке воде, кишница и воде из алувиона Дрине.
Та чувена вода из чувеног алувиона не да није за пиће, већ када би се довела у фабрику таква каква јесте, иста не би смела да буде директно пуштена назад у реку, јер су граничне вредности загађујућих материја у њој изнад оних које је дозвољено испуштати у реку–, пише Благојевић, дипломирани инжењер технологије, члан Инжењерске коморе Србије, лиценцирани саветник за управљање хемиклаијама у животној средини и смањење ризика од хемијског удеса и катастрофа.
Текст у коме академик Ненад Костић тврди да би рудник „Рио Тинта“ „попио Дрину“, да је потребан цео проток Дрине да би се сумпорна киселина разблажила на потребну пе-ха вредност, показује базично неразумевање технолошко процеса. Не разблажује се сумпорна киселина пре процеса, него се додаје у процесни суд у обиму потребном да се комплетан микс јадарита, сумпорне киселине и воде константно држи на оквирно пе-ха 3. У том смислу потреба за водом је много мања и на крају се 90 одсто те исте воде враћа у процес, што је иначе и описано у патенту.
Фасцинантна је априори тврдња да ће се у Јадар испуштати непречишћене отпадне воде и још у огромним количинама, док је у документацији представљено модерно постројење које би користило технологије пречишћавања, а након пречишћавања уследио би процес реминерализације воде којим би се обезбедило дa у води која би се испуштала буду присутни потребни минерали, тако да је та вода спремна за безбедно мешање са речном водом.
У долини Јадра постоје две главне издани подземнних вода – плитке издани, до 30 метара дубине, у којима се налази вода релативно доброг квалитета која је доступна за локалне потребе и коришћење у пољопривреди и дубље издани, на дубинама већим од 300 метара у којима се налазе подземне воде које су високог салинитета и ниског квалитета и нису погодне за употребу за пиће, у пољопривреди или индустрији. Подземна експлоатација не би могла изазвати мешање ове две удаљене издани.
–Јадарит је од глобално постојећих руда за добијање литијума најзахвалнији или технолошки најбољи материјал, захтева најмање енергије, хемикалија, најбенигније процесне параметре, најмању потрошњу воде и има најмање емисија из процеса у поређењу са тренутно актуелним технологијама добијања литијума, заправо литијумових соли–закључак је аутора.
Такође, не постоје европски прописи који забрањују копање литијума. Бројни су пројекти у развоју, а како је ЕУ литијум проласила елементом од значаја тек 2021. године очекивање да ће неко почети да га експлоатише (осим Финске) пре 2026. године је нереално.
Фото: ТВ Лотел
Србија је ту била у предности, јер је истражне радње почела 2004. године, а 2021. већ је имала оверене резерве.
Такође, и у Немачкој се тренутно одвијају припремне радње за започињање експлоатације руде на граници са Чешком.
То све захтевa одређени временски рок који није могуће убрзати, а свакако није узроковано тиме што је на било који начин копање литијума штетније од других рударења или је прерада штетнија од других процесних постројења.
Извор: НИН