КОНАЧНО РЕШЕЊЕ О ПРОЈЕКТУ „ЈАДАР“ МОРА СЕ ДОНЕТИ ЗА СТОЛОМ

ЛОЗНИЦА (23. мај 2024) – Мишљења и ставови о пројекту „Јадар“ из угла доскорашњег мештанина села Брезјак Радомира Филиповића

Фото: Б. Ђуровић

Према оцени Радомира Филиповића у претходном периоду требало је много боље да функционишу и комуницирају три главна стуба и партнера на пројекту „Јадар“ – компанија, локално становништво/локална заједница и држава. Свако од њих, према његовом мишљењу, има одређен удео одговорности за тренутни статус пројекта „Јадар“, а изостанак дијалога највише је, како је истакао, допринео креирању незадовољства, страха и неизвесности који су били главна обележја пројекта у претходном периоду.

-Неопходно је да представници државе, локалне заједнице односно локално становништво и представници компаније „Рио Тинто“ седну за сто и кроз отворен дијалог покушају да пронађу компромисно решење за даљу реализацију пројекта „Јадар – оценио је доскорашњи мештанин села Брезјак Радомир Филиповић и истакао да би иницијативу у томе требало да покаже држава, као и да је од изузетног значаја да се у наредном периоду у већој мери огласи стручна јавност која је најпозванија да народу пружи јасне, прецизне и тачне информације које се тичу заштите животне средине.

Фото: ТВ Лотел

Присећајући се тренутка када је компанија „Рио Тинто“ 2004. године дошла на простор Горњег Јадра и започела своје истражне активности Филиповић је навео да је знатижеља била основна емоција која је преовладавала међу мештанима, а да су представници компаније за потребе својих истражних радова узимали у привремени закуп одређене парцеле за шта су плаћали накнаду, а по завршетку својих активности враћали су парцеле власницима на коришћење и вршили рекултивацију земљишта.

„Нормално је да када се нешто ново појави то буде и интересантно. Активности компаније су биле сметња једино у смислу појачаног саобраћаја на нашим локалним путевима, међутим они су се понашали крајње коректно и уљудно према мештанима и није било неких већих проблема у међусобној комуникацији које нисмо могли решити у ходу“, навео је Филиповић.

Са циљем да се још једноставније и ефикасније комуницира са представницима компаније „Рио Тинто“, али и са представницима државе Филиповић је покренуо иницијативу за оснивање Удружења грађана „Центар за развој Јадра“ коју је подржао одређен број људи.

„Желели смо да на нeки начин обезбедимо своју егзистенцију, да не будемо изненађени нечим што долази. Наравно да нисмо били сто посто успешни, нисмо остварили баш све што смо желели, али мислим да нам је удружење највише помогло у томе да дођемо до квалитетних информација“, истакао је.

У тренутку када је почео откуп земљишта и преговори компаније са мештанима за продају њихових домаћинстава и парцела направљена је, према његовом мишљењу, „вештачка подела“ на оне који су за и на оне који су против пројекта „Јадар“.

„Сам себе сам анализирао по том питању и дан данас не знам, као што нисам знао ни пре 10, 15 година да ли сам за, или сам против пројекта „Јадар“. Шта тај пројекат доноси? Свесни смо од почетка да рудник није бања, да ће бити штетних утицаја, али са друге стране, ако пројекат доноси неки просперитет ко сам онда ја да судим будућим генерацијама и њиховим шансама да остану овде и економски напредују“, рекао је Филиповић.

С обзиром да је његова парцела била у зони откупа, после интензивног размишљања и разговора са члановима породице донео је одлуку да прода своје имање на Брезјаку.

„Све је ишло ка томе да је то завршена ствар. Након завршене централне јавне расправе о пројекту где нико осим нашег Удружења није поднео ниједну писану примедбу стекао сам утисак да немамо ми ту шта више да радимо, да нам преостаје да гледамо своја посла и да се изборимо за што бољу цену за своје имање. Нисмо имали препреку у глави да донесемо одлуку да продамо уколико нам цена буде прихватљива, а била је. Купили смо у Клупцима исто толико земље колико смо имали, прибавили смо капитал увећане вредости што је за нас био добар мотив“, нагласио је.

Филиповић не крије да је од 2004. године био један од најчвршћих критичара онога за шта сматра да је лоше у пројекту „Јадар“, посебно што се тиче откупне цене пољопривредног земљишта или првобитне идеје да се депонија смести у долини Јадра за коју сматра да је била „окидач“ за протесте који су уследили и од које је након тога компанија одустала.  Такође је поручио да ће бити увек против „уколико пита буде скупља од тепсије“ без обзира ко био извођач уколико то буде штетно по ваздух, воду или земљиште, јер, како сматра, не постоји новац који то може да надокнади.

Истовремено наглашава да је свестан да штетних последица мора бити, и да је по том питању најзабринутији народ који је остао да живи у зони утицаја.

„Они су с правом забринути, јер неко је улагао генерацијама у пољопривреду и држава вам одједном каже да се Просторним планом подручје мења из пољопривредног у рударско и индустријску прераду. Држава је била дужна да тим људима који су уложили неколико стотина хиљада евра у механизацију, објасни од чега ће они живети. Била је дужна да да одговоре тим људима, а није их дала и ту лежи проблем“, оценио је Филиповић и додао да је држава била дужна и да уради Студију измене карактера предела.

Рекао је и да без обзира што се одселио из Брезјака, ипак није отишао толико далеко да у случају евентуалних штетних утицаја буде заштићен.

Поред одговорности коју је имала држава, Филиповић је истакао да је подједнако постојала и одговорност локалне заједнице која је касно „упалила црвене лампице“.

„Закон је предвидео да је 30 дана рок да се предају све писане примедбе на пројекат и студије које су објављене до тог тренутка, а пре свега о том стратешком утицају на животну средину. Међутим, на тој завршној јавној расправи која је била на Брезјаку и у сали Скупштине Града Лознице само је Удружење, чији сам законски заступник, дало 10 писаних примедби од којих је 9 одбијено, а једна је усвојена. Ми смо тиме на неки начин довели државу у заблуду да је све у реду са пројектом, да нема нико ништа против и на основу тога је донет Просторни план посебне намене. Ту сносимо одговорност ми као локално друштво и држава, и за то компанија није ништа крива“, истакао је.

Фото: Б. Ђуровић

Како каже пројекат „Јадар“ неминовно доноси страхове, јер је неизвесност све ово време била његова главна карактеристика.

„Обичан човек није имао информације и за мене је разумљиво што многи људи нису учествовали у тој јавној расправи, ти моји суграђани, мештани, сељаци… Знате како сељак размишља „све се доноси свакако без мог знања и неко други ће одлучити у моје име“ не схватајући дефиницију партиципације у демократији и своју одговорност у том одлучивању“, указао је Филиповић и додао да највише криви стручну јавност која није узела учешће у јавној расправи и да је то за њега поражавајуће.

„Нико од њих који би кроз струку заступали и били ангажована снага народа није поднео примедбу. По ко зна који пут наша интелектуална елита није узела учешће у нечему што је за нас било важно“, рекао је.

Оно што се не може порећи, према његовим речима, је да је компанија увек била отворена за разговор без обзира на чију иницијативу су они вођени. Резултати тих разговора, како је истакао, нису увек били на задовољство мештана, али тврди да никада нису наишли на затворена врата.

Напротив, компанија је, како је навео годинама, у време трајања истражних радова, једном у три месеца организовала редовне информативне састанке које је оценио изузетно корисним, јер су могли увек да им поставе било какво питање, ма колико оно било непријатно или тешко. Међутим, само неколико десетина људи били су редовни учесници, а према његовим речима шира локална јавност није показала интересовање за учешће.

„Не верујем у те катастрофичне процене пројекта, јер живимо у савременом свету где таква катаклизма на територији Европе каква је пренета у јавности, у највећој хистерији, није могућа. Ми смо држава у којој постоји више нивоа заштите. Бојазан и страх људи који протестују разумем. Претерују у неким моментима, али сви они морају бити свесни да у једном тренутку морају сви заједно сести за сто и разговарати. Компанија је ту споредна ствар и сматрам да је својом лошом маркетиншком стратегијом довела дотле да постане „црна вештица“ и главни кривац. Подносили су, не оглашавајући се дуго, све што је против њих изречено“, нагласио је и замерио компанији што је ћутање у јавном простору било њихово главно обележје чак и онда када су неистинито оптуживани за „све и свашта“.

Коментаришући улагања компаније у развој локалне заједнице кроз финансијску подршку удружењима, организацијама, установама, појединцима, привредницима, пољопривредницима и другим заинтересованим странама Филиповић је рекао да је то легитимно и да то раде углавном све светске, моћне компаније каква је и „Рио Тинто“ али долази прекасно по његовом мишљењу.

Похвалио је и њихову менторску подршку кроз организовање тематских трибина, предавања и стручних обука и открио да је и сам био учесник таквих предавања организованих за пољопривренике, те да му је таква врста подршке била корисна за унапређење његове пољопривредне делатности.

„Искористио сам грантове које су нудили за субвенционисање пољопривредне производње и кроз заједничко учешће купио сам нов трактор. Био бих неискрен да то не кажем“, казао је Филиповић.

Поручио је да пројекат може бити одржив само уколико уважи интересе локалног становништва и уколико може да живи упоредо са пољопривредом и да очекује да се коначни расплет догоди за столом какав год да буде крајњи резултат.

Према његовој оцени, у претходном периоду много боље је требало да функционишу три партнера – компанија, локално становништво/локална заједница и држава, да буду три стуба са сталном, течном комуникацијом.

„Та комуникација, међутим, била је спорадична и отприлике редовна само између нас који смо тамо живели и „Рио Саве“ за време тих истражних радова. Дијалог је неопходан и јасно излагање чињеница са једне и друге стране, како би се постигао компромис. Мислим да греше сви они који мисле да су се удаљили од друге стране на безбедно одстојање“, закључио је Филиповић и поручио да једино што жели јесте најбоље за своју земљу и своје суграђане.

Комерцијални садржај