ПОЉОПРИВРЕДА КАО ЖИВОТНО ОПРЕДЕЉЕЊЕ
ЛОЗНИЦА (18. јул 2024) – У посети породици Сладаковић, која се традиционално бави производњом хране
Пољопривредник из Лозничког поља Душко Сладаковић добитник је Плакете града Лознице. Рецепт за успех је, како каже, љубав према овом послу.
Фото: ТВ Лотел
Скоро цео један век породица Сладаковић бави се пољопривредом, а верују да ће тако бити и убудуће с обзиром на то да су и њихови млађи нараштаји одлучили да се баве овим послом и очувају оно што им је деда оставио у аманет.
Добитник Плакете града за ову годину Душко Сладаковић рекао је да је изненађен, али му је и драго што га је локална самоуправа предложила за награду јер су бавећи се овим послом заслужили и да их награде, али не само њих него све пољопривреднике у нашем крају.
Кроз разговор се присетио свог деда Млађе, од кога је све и потекло и коме су веома захвални јер су ширећи његов посао постали највећи пољопривредни произвођачи у лозничком крају.
– Деда Млађа је дошао овде у Поље из Крајишника и први орао ове њиве. Кренуо са једним хектаром земље, први је набавио трактор шездесетих година, први је имао комбајн. Све је то кренуло од њега. Мој отац Војо га је наследио и, мада је првобитно радио у „Вискози“, ипак се одлучио за пољопривреду – рекао је Душко.
Фото: ТВ Лотел
Нагласио је да није било њих ни они данас не би били ту где јесу, а са поносом истиче и да су се његова два сина одлучила за овај позив. Старији Вук се определио за свињарство, док је млађи Лазар изабрао млечно говедарство.
Сладаковићи тренутно обрађују 100 хектара. Углавном су то парцеле под кукурузом, пшеницом и сојом, јер је то ратарство у служби сточарства с обзиром на то да њихова фарма броји 120 грла крупне стоке, 30 музних крава које дневно дају 400 литара млека и 60 крмача.
Иако је то савремена фарма са свом неопходном механизацијом, у коју се мора уложити доста новца, у пољопривреди је, каже Душко, увек мањка радне снаге, а да би се имало успеха, овај посао мора да се воли.
– Ја га радим из љубави иако, верујем да сви то закључују, овај посао је мало плаћен колико се ради, сви други послови су више плаћени, али шта ћу сад. Ја ово волим, проналазим се у њему и не оскудевам ни у чему, као ни моја деца – рекао је наш саговорник.
Без јаке породице и подршке супруге не би ни опстао, истакао је Душко и верује да ће и његови синови, који увелико имају и своје породице, имати подршку и разумевање својих супруга за овај тежак посао.
Душко је истакао да године које долазе стављају пред пољопривреднике нове, теже изазове и наводи пример прошле године која је за производњу житарица била веома тешка, и то не по питању висине приноса и квалитета зрна него по питању цене тог производа.
– И цене млека су такве какве су, а требало би да буду мало веће, улазна цена телади је много велика. Има ту новца, наравно, када се бикови продају, али када ставите све на папир, мали проценат остане нама у џепу. Али ја посао да мењам у овим годинама не могу, па настављам, биће боље – кроз осмех говори Душко.
Данас пољопривредом, према његовим речима, ретко ко хоће и да се бави, деца траже лакше послове, па се зато труде да се што више посла обави механизовано, ипак неки послови су искључиво мануелни, па физичког рада у пољопривреди и данас има много.
– Видим ја другари мога сина који је завршио Пољопривредни факултет раде неке друге, можда и плаћеније послове, мање раде, мање леђа потурају. Не могу никог да одвараћам, али деца нека раде послове које воле. Није све у парама, треба човек да буде поносан на оно што ради. Гледам моје синове, они су поносни на свој посао и раде га са лакоћом баш зато што га воле, а онда дођу и резултати – закључио је Душко.
А његов најважнији резултат је дивна и сложна породица која ће засигурно још дуго да се бави једним од најважнијих послова на свету – производњом здраве хране.
Аутор: Јелена Гајић Ђокић