ХИРУРГ СА ФЛОРИДЕ У БАЊИ КОВИЉАЧИ
ЛОЗНИЦА (14. новембар 2024) – Животна прича попут филма
На рехабилитацији у Специјалној болници боравио 90-годишњи др Цветко Јовановић, угледни српски хирург са Флориде. Пропутовао је читав свет, а очаран је Бањом Ковиљачом, за коју каже да је „дворац у којем се живи, лечи и ужива“.
Фото: Приватна колекција
Да живот пише романе потврђује импресивна биографија доктора Цветка Јовановића, хирурга са Флориде, хуманисте и по вокацији и по ономе шта је цео живот радио.
Иза др Јовановића, који је ове године напунио 90 година и крепко закорачио у десету деценију живота, стоји тежак животни пут поплочан многим недаћама из којих је стоички се борећи изашао као победник.
Др Цветко је рођен у Чачку, био је седмо дете у породици, отац му је преминуо када је имао само 18 месеци.
Прву годину Медицинског факултета у Београду уписао је 1953. године, завршио је са просеком десет као најбољи студент године, што му је помогло да у оквиру студентске размене путује у Дизелдорф и Минстер у Немачкој.
Упорним и преданим радом Јовановић се етаблирао на водеће положаје престижних хируршких клиника, а затим је у Франкфурту отворио приватну ординацију и ту радио до 1990. године када је отишао у инвалидску пензију. Упркос времешности, др Цветко активно проводи своје пензионерске дане примењујући здраве стилове живота, водећи рачуна о свом здрављу и имајући позитиван став према старењу.
Пензионерске дане проводи на релацији Немачка–Флорида–Србија, а током октобра боравио је три седмице на рехабилитацији у Специјалној болници за рехабилитацију „Бања Ковиљача“, у коју је дошао по препоруци својих физиотерапеута из Београда.
– Свако лето проводим у Београду и користим прилику да имам неког физиотерапеута који ће да ми помогне да пребродим ову ситуацију са мојим ногама. Сви су ми тамо препоручили само Бању Ковиљачу јер су ту најбољи бањски услови и најбољи физиотерапеути, у шта сам се и сам уверио – рекао нам је др Цветко на почетку разговора.
Фото: ТВ Лотел
Казује нам да је пропутовао читав свет, од Арктика до Антарктика, од Јапана до Лос Анђелеса, од Новог Зеланда до Хаваја, стекавши богато светско и лично искуство као лекар.
– У Франкфурту сам имао своју приватну ординацију, а и цело моје образовање за лекара провео сам у Немачкој и имам велико искуство што се тиче немачке медицине – казао је наш саговорник.
– Медицину сам уписао 1953. године, тада је Моша Пијаде донео ону чувену одлуку да се поништавају сви пријемни испити, слободан је упис на све факултете. Ја сам положио пријемни испит у Београду; на првој години медицине било је 1.300 места, у другој години 450, укључујући и оне који су изгубили годину па ће да се прикључе. Можете замислити каква је то строгост била. Имао сам среће, на првој години сам дао све испите, и то са средњом оценом 10, што је било велико изненађење за мене јер као дете без родитеља много ми је значила та награда коју сам добио у то време за прву годину као најбољи студент прве године – истакао је др Цветко.
– Године су се низале, испити полагали и ја сам био у оној групи студената који су завршили Медицински факултет са средњом оценом девет. Дипломирао сам 13. фебруара 1961. године на дан помрачења Сунца. Тада ми је професор рекао: „Данас ће некоме да сване, а некоме ће остати мрачно“ – присећа се уз смех др Јовановић.
Након завршетка факултета био је у војсци у СОШ-у, а након тога се запошљава у Чачку на одељењу хирургије.
Међутим, једне ноћи, током позива на хитну интервенцију, доживљава пад и повреду након које више није могао на ноге. После прегледа лекара који је посумњао на тумор кичмерне мождине хитно га одвозе у Београд на нервну клинику.
Прегледао га је професор Ристић, код којег је др Цветко током студија полагао неурологију и који му је тада рекао да му је то била најдража десетка коју је у животу дао и ако му икада буде била потребна помоћ да му се јави.
Судбина је хтела да се сада сусретну не као студент и професор него као колеге, при чему је др Ристић искључио дијагнозу тумора кичмене мождине постављајући другу дијагнозу – искакање оба дискуса, након чега наступају физикалне терапије на Бањици и у Игалу.
Након пет месеци физикалних процедура др Цветко се враћа у Чачак на посао и жели да настави да ради на сопствену одговорност.
Одатле га шаљу поново у Београд код чувеног професора Зотовића са затвореном ковертом у којој су била два питања: да ли је способан за рад и да ли је способан за хирурга? Уследио је поражавајући одговор.
– Одговор је био: за рад неспособан до даљег, а за хирурга – никада. Био сам врло тужан и несрећан и онда сам се обратио професору у Дизелдорфу код којег сам једне године био преко размене студената на неурохирургији и он ме позвао на преглед. То ми је било довољно да добијем немачку визу, а пасош сам имао. Када сам дошао тамо прво сам морао да се пријавим нашим властима у конзулату који су ме увели у једну собу и рекли ми да ћу ту имати контакте са разним људима и да их обавештавам – објаснио нам је саговорник.
– Рекао сам им да сам лекар, да сам ту дошао на лечење, али и да лечим људе, а не да шпијунирам и да не могу од мене то захтевати. Истовремено сам морао да се јавим и немачкој полицији за странце. Једног дана од немачке полиције добијам писмо да се хитно јавим. Када сам дошао у полицију, тамо ми саопштавају да сам „случај за шефа“. Био сам запрепашћен. Онда сам шефу полиције испричао мој историјат, а он ме пита: „Ви немате ни радну и ни боравишну дозволу?“ Кажем му да немам. У међувремену ми из Чачка стиже писмо (тражио сам продужење неплаћеног одсуства) у којем ме обавештавају да се нисам јавио на посао седам дана и да ми по сили закона престаје радни однос. Нашао сам се у белом свету без игде икога, без ичега, без новца, и када сам то испричао том полицајцу, он ми је рекао да му дам пасош. Добио сам пасош и дозволу за боравак и радну дозволу – казао је.
Фото: Приватна колекција
– И тада сам преко својих познаника почео да радим прво у Дизелдорфу, потом у Кобленцу и завршио сам специјализацију хирургије у Келну – испричао је др Цветко за „Лознички недељник“. Од тада креће његова каријера по познатим немачким клиникама где ради као специјалиста хирургије. Водио је одељење хирургије са 60 кревета и асистентима за чије је хируршко образовање био одговоран. Истовремено добија позив да оперише и у другој клиници на шта пристаје, а недуго затим понуђено му је и место директора клинике, али није имао немачко држављанство што је био услов за ту функцију.
– Закон каже да немачка лекарска диплома припада лекару немачког држављанства или странцу изузетних способности и заслуга. На основу тога сам добио немачку диплому, после чега се мењају околности у болници где сам радио и у Франкфурту и отварам приватну ординацију. У болници где сам оперисао велике ствари имао сам десет кревета, а у ординацији сам радио мање ствари. То је врло добро функционисало све до једног дана када сам пао са мердевина и повредио вратни део кичме – присећа се др Цветко.
Следи операција и дијагноза да болује од изузетно ретке, неизлечиве, прогресивне болести – хроничног инфламаторног демилизирајућег полинеурита – која га везује за инвалидска колица. За ту болест нема лека него почиње да прима гамаглобулине који утичу на имуни систем да се бори против прогресије оболења и већ их прима 34 године.
– Тако сам дошао у ову данашњу ситуацију, а мој физиотерапет ми каже да идем само у Бању Ковиљачу. Када сам дошао овде, био сам веома изненађен. За вођење овакве установе потребно је знање, велико искуство, велика храброст, осећај за естетику, а то није једноставно. За три седмице боравка у Специјалној болници нисам нашао ниједну замерку; да ли је то чистачица, собарица, медицинска сестра, физиотерапеут, такве љубазности нигде у свету нисам видео. Чистоћа је беспрекорна, али ме једна ствар коју нигде у свету нисам ни чуо ни видео одушевила – овде нико од пацијената није господин доктор, госпођа професор, него господин Цветко, госпођа Мира, тако да су сви пацијенти исти, ту нема разлике и то је по мом скромном мишљењу једна велика ствар у здравству – каже наш саговорник.
Додаје да је рехабилитација у Бањи Ковиљачи пун погодак, да му изузетно пријају терапије јер му помажу да се „освежи“ у свему, не само у ногама, јер поред инвалидских колица мора да иде и са штакама. Радује се поновном доласку у бању наредне године у октобру јер је ово, како каже „рај на земљи и дворац у којем се живи, лечи и ужива“.
Фото: ТВ Лотел
– Рецепт је пазити мало на себе и штедети се и у младости и у старости. Вероватно су и породични гени у питању. Треба у свему имати границе, живети нормалним животом који се састоји из рада и одмора, не претерујући ни у чему и хранити се здраво. Водио сам рачуна и о исхрани, али и о одмору који је врло важан и, ето, доживео сам 90. годину. Скоро сам у Београду прославио свој 90. рођендан и то је било велико изненађење за мене јер у мојој фамилији нема нико старији од мене, али нека иде докле иде, шта се може – каже рецепт за дуговечност уз осмех наш ведри саговорник.
Прича нам да иза себе има два брака, али није имао деце.
Живи са својом животом партнерком, која је такође у поодмаклим годинама, за коју каже да су другари и да су увек ту једно за друго.
Др Цветко Јовановић фасциниран је Бањом Ковиљачом, њеном лепотом и комплетним природним окружењем између Дрине и Гучева, али и историјатом и понудама које нуди овај рехабилитациони центар.
Куриозитет је да је његов стриц, универзитетски професор, др Милоје Јовановић Тошовић 1914. године у Подринском округу обављао дужност бањског инжењера за хидротехничке радове на уређењу Бање Ковиљаче.
Након три седмице проведене на опоравку у Ковиљачи др Цветко се полако спрема за пут у Мајами на Флориди, где ће провести зиму. На пут креће бродом, путоваће 19 дана и, како каже, уживаће у сваком дану. У Европу ће се вратити у мају, а у Бању Ковиљачу поново наредног октобра.
Аутор: Сања Димитрић Нешић