НЕСЛАВНА СУДБИНА СЛАВНОГ ГИГАНТА

ЛОЗНИЦА (26. децембар 2024) – Сећања на „Вискозу“

Лозничка фабрика „Вискоза“ почела је са радом 1956. године и спадала је међу десетак најзначајнијих привредних субјеката у земљи. Својим запосленима пружала је низ могућности за лични и пословни напредак, те не чуди што и данас многи од њих са жаљењем говоре о гашењу фабрике и пропасти коју је доживела пре двадесетак година.

Фото: В. Митрић

Некадашњи радници Хемијске индустрије „Вискоза“ окупили су се протеклог месеца у познатом лозничком ресторану како би уз дружење и разговор евоцирали успомене и подсетили се на период рада у тој фабрици.

Међу стотинак учесника скупа било је доста бивших функционера, директора, пословођа, инжењера, економиста, погонских радника, а многи од њих се надају да ће оваква врста окупљања постати традиционална.

Сви они са радошћу, али и сетом у исто време, говоре о „Вискози“, а поједини су своја сећања на „златно доба живота и рада“ у фабрици поделили у разговору за „Лознички недељник“.

Јаке емоције и драга сећања на „Вискозу“ понео је Никола Максимовић, који је свој рад у тој фабрици започео као млади економиста, а уз стипендију коју му је „Вискоза“ омогућила на Економском факултету и уз брзо стручно напредовање и организован рад са младим кадровима за релативно кратко време поверавани су му све одговорнији послови.

Фото: Приватна колекција

Најзначајнији, како је Максимовић истакао, био је посао генералног директора који је вршио у периоду од 1979. до 1980. године, а затим и посао председника Пословног одбора „Вискозе“ до 1985. године.

– Били смо млади, оснивали породице и опремали станове, склапали бројна пријатељства. У то време друштвени живот био је доста развијен. Организована су спортска такмичења, забаве и прославе, излети, рад разних културно-уметничких секција. (…) Драга су сећања и на прославе поводом отварања нових фабрика, примања и додела награда и признања, постизања годишњих планова производње – присетио се Максимовић.

Како је рекао, сматра да је делимично допринео пословању и развоју фабрике, али истиче и да је лично доживљавао уважавање у пословном свету и државним институцијама стекавши стручна знања и поверење за вршење одговорних послова.

– Тешко ми пада што су деведесетих година прошлог века наступили друштвени услови у којима „Вискоза“ објективно није могла да опстане. У пословању „Вискозе“ било је слабости као што су презапосленост, огромна енергетска потрошња по јединици производа, недовољно коришћење девизног суфицита, а најзначајнија је била заостајање за конкуренцијом увођењем нових, ефикаснијих технолошких иновација. Било је довољно знања о тим слабостима, али није било објективних могућности да се оне отклоне – оценио је Максимовић.

Дипломирани машински инжењер Обрен Ракић сматра да производња вештачких влакана вискозним поступком спада у сложен, ако не и најсложенији технолошки процес, самим тим, рад у „Вискози“ изискивао је укључивање свих врста и нивоа образовних профила који су, према његовим речима, имали могућност да се усавршавају и напредују.

Фото: Приватна колекција

Истовремено, нагласио је, решавање стамбених и материјалних питања омогућавало је услове за нормалан породични живот.

– Када један комбинат има све: организован процес производње са јасним процедурама и пратећим документима, пристојне зараде, ресторане (пет) друштвене исхране, регресиране одморе, здравствени центар, центар за образовање, своје новине, противпожарну јединицу, јединице одбране (пешадијска чета и батерија противваздушне одбране), рекреацију за раднике са отежаним условима рада, значајну синдикалну помоћ, културно-уметничко друштво, фабричка првенства у више спортова, онда гашење и пропаст таквог система не може да не разочара сваког човека, а посебно њеног радника. Вероватно да све то није морало пропасти, сигурно је да се пословни простор преко двеста хиљада квадратних метара могао искористити, а упитно је где је завршила опрема (више од сто двадесет хиљада тона челика плус олово, бакар, пластика, платина), вредности преко тридесет милиона евра – истакао је Ракић.

Ракић је рекао да су осећања што је „Вискоза“ завршила на такав начин помешана.

– Чињеница је да живимо у здравијој околини, а да је истовремено велики број људи дошао до ивице сиромаштва. Непобитно је да је „Вискоза“ подигла овај град и значајно смањила сиромаштво у пасивним сеоским подручјима у околини Лознице – нагласио је Ракић.

У „Вискози“ је на месту контролора квалитета рејона у фабрици „Свила“ у периоду од 1974. до 2002. године радила и Милена Недељковић.

Фото: Приватна колекција

Рад у тој фабрици је и њој оставио само лепе успомене.

– Била сам срећна и задовољна јер сам имала загарантовану сигурност за живот моје породице, редовне плате и остале пратеће погодности. Колегијалност је била на изузетно високом нивоу – евоцирала је успомене Недељковићева, која је пропаст тог великог, индустријског гиганта тешко прихватила.

– Жалосно је што се они који су могли нису потрудили да је заштите и сачувају за нашу децу и младе генерације. Тешко нам је што смо изгубили тако нешто, али истовремено смо и радосни што смо били део историје каква се у нашој Лозници неће поновити – поручила је Недељковићева.

Наши саговорници су сагласни да су окупљања „Вискозиних“ радника прилика да се сете лепих тренутака и лепог периода и да радо причају о њему са људима које углавном нису срели ни видели годинама.

Фото: Цане Лозница

Како су рекли, ти разговори обично потрају, сусрети умеју да буду и дирљиви, али истакли су и да све што су доживели радећи у „Вискози“ нема основу за негативна осећања.

„Вискоза“ је почела са радом 1956. године и спадала је у десетак најзначајнијих привредних субјеката у земљи. Њено пословање прошло је кроз више фаза, а неславну судбину и пропаст доживела је пре двадесетак година.

Фото: Цане Лозница

У „Вискози“ је радило и до 11.000 радника из Лознице, Рађевине, Азбуковице, Подриња, Мачве и других крајева Србије, али и из Босне и Херцеговине.

Својим радом значајно је допринела развоју нашег града, али и околних места са обе обале реке Дрине.

Аутор: Даница Павловић Ђуровић