ЧОВЕК ЧИЈА ЋЕ ЉУДСКОСТ ДА СЕ ПАМТИ  

ЛОЗНИЦА (16. април 2025) – Дирљив испраћај у пензију Славољуба Тешмановића, домара у лозничкој ОШ „Вук Караџић“   

Како би изразили захвалност за све незаборавне успомене на домара Славка, ученици и запослени у школи приредили су му изненађење. Многобројни ученици су у школском ходнику дуготрајним снажним аплаузом испратили омиљеног домара у заслужену пензију узвикујући његово име.

Фото: ТВ Лотел

Да одлазак у пензију може бити толико дирљив сведочи прича о Славку Тешмановићу, домару са дугогодишњим искуством, који је својим радом и посвећеношћу оставио значајан траг у Основној школи „Вук Караџић“ у Лозници.

Иако скроман у оцени својих заслуга, Славољуб Тешмановић је у овој школи препознат као добар човек, који је увек био ту за своје ученике, просветне раднике и његове колеге како у школи тако и изван ње.

Фото: ТВ Лотел

Како би му изразили захвалност, ученици су се у великом броју заједно са наставницима окупили у ходнику школе и аплаузом испратили Славка у заслужену пензију, а у том тренутку је школом одјекивало његово име које су узвикивали, стварајући незаборавну атмосферу.

– Током свог рада увек сам се трудио да се понашам природно према њима, потпуно исто као према својој деци. Вероватно су деца то препознала, па се тако и створила та повезаност између нас. Испраћај у пензију је био заиста једно велико изненађење. Нисам могао ни да претпоставим да ће тако нешто да ми приреде. Дошао сам претпоследњи дан на посао, петак је био последњи дан и помислио сам чак и ако буде нешто, биће у петак. Међутим, у четвртак, кад сам видео децу са свим оним порукама, кад ми срце није искочило. То је био вулкан емоција – рекао је нам је Тешмановић.

Фото: ТВ Лотел

Оптимистичан и ведар поглед на живот можда је и најважнија особина која краси овог човека, који ће своје пензионерске дане, како је рекао,  наставити да проводи радећи неке друге ствари, јер сматра да је управо рад оно што одржава човека у животу.

– Мој савет свим просветим радницима, али и ваннаставном особљу јесте да буду природни, једноставни и своји, јер само такав приступ може створити искрен однос са децом. Недостајаће ми ово дружење са децом, али и рад са колегама, због тога ћу кад год будем у прилици обилазити ову школу. Заједно смо стварали неке своје приче и успомене увек ћу бити ту за њих, шта год им буде требало у животу – казао је Тешмановић.

Са ученицима ове школе он је градио однос који је био заснован на пријатељству, поверењу и спремности да помогне, да их загрли, саслуша и утеши кад год је то било потребно. Управо је то оно по чему ће га деца памтити.

– Славка никада нећу моћи да избришем из свог сећања. Када сам добила неку лошу оцену, изашла сам на ходник, он би ме сусрео, понудио нешто слатко и утешио ме. За мене је то нешто што се не заборавља – рекла је Катарина Сладаковић, ученица осмог разреда.

– Желим да му се захвалим на сваком измамљеном осмеху, сваком великом одмору и причању са њим, али и на сваком извлачењу са часа и помагању у таквим ситуацијама. Успео је да ми улепша ових осам година школе и заувек ће остати део мог детињства и лепог сећања. Такође, пожелела бих му срећан одлазак у пензију и да се сада лепо одмори, јер је то и заслужио – казала је Јана Ђурић.

– Славко је један много добар човек, много добар човек. Окречио нам је кабинет техничког, више није стара, прљава боја. Увек је био ту за нас у свему, шта год да је требало – рекао је Марко Мићић, ученик седмог разреда.

– Славко је пре свега један диван човек и мени је јако драго што сам ја упознала таквог човека као што је Славко. И увек кад сам била тужна у школи, он је пришао да ме загрли, махне и некако ова школа ће бити празна без домара Славка – рекла је Теа Гајић, ученица седмог разреда.

И његове колеге за Славољуба Тешмановића Славка имају само речи хвале. Како су рекли, био је особа на коју су у сваком тренутку могли да се ослоне. За њих је Славко, потврдили су, био и остаће више од домара.

– Славка ћемо памтити пре свега као доброг човека, то је основно. За све што је било потребно он је био ту и за децу и за нас. Имали смо пуно поверење да нас замени на часу кад год је то било потребно. Реч је о човеку који је поткован знањем, увек сте могли нешто ново да сазнате од њега. Било је много незаборавних ситуација у раду са њим. Као што видите, деца га обожавају, а и ми волимо када нас посети. Заиста је заслужио све оно што смо му приредили – рекла је учитељица Марија Петровић.

– Све што је требало он је урадио, да имамо нешто да се сећамо на њега кад оде. И остале колегинице имају све најлепше мишљење о њему. Недостајеће нам доста, чак се сада некад и овом другом колеги обратимо као да је Славко – казала је Снежана Симић, спремачица у овој школи.

Славољуб Тешмановић Славко, према оценама наших саговорника, што потврђује и испраћај који су му у школи приредили, положио је најважнији испит у животу – испит људскости. Бити добар човек и бити увек ту за своје ученике и колеге нешто је по чему ће остати упамћен и о чему ће се причати, јер је реч о особи која је својим присуством ширила позитиван дух и утицала на раст свих оних са којима је радио.

Аутор: Јелена Радовановић