ОАЗА ШВАЈЦАРСКО – СРПСКОГ БРАЧНОГ ПАРА

ЛОЗНИЦА (15. МАЈ 2025) – Прича са ранча „Мима“ у Јадранској Лешници: породични сан Рајића о животу у природи и органској производњи

Брачни пар Рајић, Милан и Мануела, након повратка из Швајцарске, у селу Јадранска Лешница направили су свој ранч на којем се баве узгојем различитих врста животиња и производњом органске хране. Швајцарско – српски брачни пар алпске пејзаже заменио живописним крајолицима подно планина Иверак, Цер и Видојевица.

Фото: ТВ Лотел

Петнаестак километара од Лознице, у селу Јадранска Лешница, налази се ранч „Мима“, зелена оаза коју су пре седам година на свом породичном имању направили брачни пар Мануела и Милан Рајић.

Након више од две деценије колико су провели у Мануелиној родној Швајцарској, у кантону Валис, Рајићи су решили да алпске пејзаже замене пределима Милановог родног краја подно планина Иверак, Цер и Видојевица.

На тај начин, Рајићи су остварили своју жељу: да у срцу природе, удаљени од градске вреве и стреса, оформе ранч са мноштвом животиња и да на њему производе органску храну.

Мануела, коју сви од миља зову Мани, одлично се уклопила у живот у Србији у коју је први пута дошла са само шеснаест и по година када је и упознала свог садашњег супруга са којим је скоро три деценије у срећном браку.

Фото: ТВ Лотел

– Ова прича започела је мојом удајом и доласком у ово прелепо село. Годинама смо боравили у Швајцарској где смо се бавили угоститељством, а онда је дошао дан када су наша деца рекла: „Ми смо мама сада своји људи, шта ћемо даље?“ Договарали смо се ко ће куда, шта и како, и супруг Милан је изразио жељу да се врати кући, у своје родно село, Јадранску Лешницу. Договор је био да идемо у село и да пробамо, па ако то функционише, ту остајемо – рекла је Мануела и додала да се супруг у Србију вратио пре седам, а она пре пет година.

– Нисмо хтели да се бавимо послом којим ћемо само зарађивати новац и стварати, него смо дошли овде да одморимо душу и да уживамо. Зато смо почели да оснивамо ранч за нашу душу, а како видим и за нашу околину, јер нам често долазе деца на јахање, популарни смо међу омладином која воли да види нешто више од излазака и кафића, и мислим да се полако враћа то неко прошло време за којим многи људи осећају носталгију и зато воле да дођу код нас – истакла је.

Фото: ТВ Лотел

По доласку у Јадранску Лешницу, Рајићи су остварили своју жељу да у срцу природе, удаљени од градске вреве и стреса, оформе свој ранч са мноштвом животиња и да на њему узгајају органску храну.

– Трудимо се да узгајамо животиње без користи, не живимо од тог ранча, него заједно на њему радимо и са њим живимо. Све нам је чисто органско, живимо од меса које ми производимо и питају нас како тако можемо, а ја њих питам како они могу да једу месо за које не знају одакле је? Код нас свака животиња има своје име, свака дође да се мази и како која дође на овај свет на нашем ранчу, она је у нашој породици, ту расте и ту остаје – испричала нам је Мануела.

Ранч „Мима“ простире се на површини од 146 ари, а његов посебан део чине пашњаци на којем, у складној заједници, време проводе коњи, телад, бурске козе, свиње, пси.

Поред тога, Рајићи на свом имању узгајају и зечеве. Ту су и посебни љубимци: сијамске мачке расе „snowshoe“ („Сноушу“) , односно „снежне ципелице“, пси померанци, помски и ловачки теријери.

– Моја љубимица на ранчу је кобила Руби са њеним ждребетом Димбијем, малим мушким, црно-белим телетом расе холштајн којег смо назвали Фердинанд. Поред њих ту су и бурске козе, њих дванаест које се, на срећу, не музу јер су месната раса, а главни међу њима је јарац Роки. Држимо и стару расу свиња – мангулице, те имамо пар којег чине крмача Гици и њен партнер Лукић, а за тов држимо и посебну расу зечева „швајцчекен“ које сам донела из свог родног краја, из Валиса, а коју овде зову немачки оријаши – навела је.

Како је нагласила, животиње су навикле да буду заједно. Ујутру их пуштају да проведу цео дан заједно, играју се, лепо се слажу, а некад се деси да се мало и „посвађају“.

Фото: ТВ Лотел

– Сада све цвета, тихо је, мирно, оне се ту лепо осећају и ја такво држање животиња подржавам. Животиње сваког могу да излече од стреса, од свега негативног. Оне само дају, имају посебну енергију и са њима треба поступати лепо, треба их схватити – објаснила је Мануела која обожава животиње.

Посебну атракцију на ранчу чине управо Мануелина љубимица – кобила Руби, и њено ждребе Димби који су и заштитни знак имања на којем радо дочекују овдашње госте, а Мануела годинама уназад љубитеље коња учи јахању.

На ранч због јахања највише долазе деца која без страха, потпуно опуштено, а уз Мануелину подршку, уче основе јахачког спорта и уживају у прелепом природном амбијенту.

Фото: ТВ Лотел

– Покушавам да децу научим рекреативном јахању. То није чисто школски пример јахања у круг, већ више једна врста теренског јахања. Деца најпре уче како да приђу Руби, потом како да се опходе према њој када им она приђе. Учим их и како да „причају“ са животињама. Онда оду по седло, подседлицу, улар, потом је истимаримо, оседламо и онда се деца договоре ко ће први јахати. Мало се јаше по ранчу да би се кобила угрејала, али и деца, како би била гипкија и онда идемо на терен. До сада је овде редовно долазило деветоро деце која су у потпуности савладала и научила јахање, али сада су кренула у средњу школу па не могу долазити редовно, али ја сам увек ту и чекам их – навела је срдачно и кроз осмех наша саговорница која је до перфекције савладала српски језик.

Мануела је пре доласка у Србију била вишегодишња чланица и председница српског Културно-уметничког друштва „Круна“ из „Брига“ у Швајцарској у којем је научила играти српско коло и каже да је пресрећна због тога.

– Тешко ми је пало да научим да играм српско коло, али сам захвална и пресрећна што сам га научила. Срце ми сваки пут заигра када га чујем. Пре десетак година сам у београдском насељу „Калуђерица“, код чувеног Кирија,   купила и праву српску народну ношњу – казала нам је Мануела која је и екипу „Лозничког недељника“ дочекала одевена у традиционалну српску народну ношњу.

– Људима је највише занимљиво то што нисам одавде, што сам странац, али сам удата за Србина и што живим дуже у Србији него што сам била у Швајцарској. Сматрам да сам Швајцаркиња са коренима у кантону Валис за који ме веже моја породица, бака, отац, мајка и моји потомци, два сина и унуци који тамо живе. Међутим, ја живим у Србији и моја деца су половином одавде – испричала нам је Мануела.

Каже да изузетно воли Србију и да би увек изабрала њу, иако су њени корени у родном Валису, у Швајцарској, области чији се прекрасни пејзажи налазе на најлепшим швајцарским разгледницама.

Фото: ТВ Лотел

За Јадранску Лешницу кажу да није село које је познато по туризму, већ по пољопривреди, али и по великом броју срећних бракова који су склопљени са женама из различитих земаља и континената.

То нам је потврдила и прича са ранча „Мима“ који је добио назив по два почетна слова у именима својих власника, Милана и Мануеле, али и љубави коју су ови вредни људи уткали у сваки сегмент свог живота, своју децу и унуке.

Аутор: Сања Димитрић Нешић