SKICA ZA PORTRET SAVREMENOG POLJOPRIVREDNIKA: SAGOVORNIK VUK SLADAKOVIĆ

Vuk je četvrta generacija Sladakovića koja se bavi tovom junadi i mlečnim govedarstvom. Uskoro završava studije poljoprivrede, od tradicije ne odustaje i spreman je da zajedno sa bratom nastavi porodični posao.

LOZNICA (2. januar 2020) – Životni poziv Vuka Sladakovića iz Lozničkog polja u velikoj meri je bio predodređen, s obzirom na činjenicu da je odrastao u porodici u kojoj je govedarstvo decenijska tradicija, a znanje stečeno tokom studija na Poljoprivrednom fakultetu planira da primeni u praksi.

– Ceo život sam posvećen ovome i ne mogu da zamislim da radim nešto drugo, iako je posao veoma težak, zahteva rad svakog dana tokom cele godine jer životinje traže pažnju. Minimum tri puta dnevno morate ih obići, dati hrane i vode – objasnio je mladi poljoprivrednik.

Na farmi je trenutno 80 tovnih bikova, a Sladakovići su se opredelili za simentalsku rasu i to su uglavnom primerci od njihovih krava, od kojih ostavljaju mušku telad, a ostatak kupuju na stočnim pijacama u okruženju.

Foto: TV Lotel

Razvijena stočarska proizvodnja se ne može zamisliti bez dobre ratarske prakse, što objašnjava zašto obrađuju više od 80 hektara, a najviše seju kukuruz, pšenicu, soju i lucerku, tako da je sva hrana za stoku sa njihovih njiva.

– Životinjama najčešće dajemo silažu u mešavini sa koncentratima koje mi sami pravimo, to je čisto naš proizvod, ništa ne kupujemo i baš to je jedan od najbitnijih uslova isplativosti ove proizvodnje, a trenutno smo najviše angažovani u berbi kukuruza – istakao je Sladaković.

Tu žitaricu Sladakovići ubiraju u zrnu, jer je na taj način dosta lakše njeno uspremanje, dok berba kukuruza u klipu zahteva i angažovanje mnogo većeg broja ljudi, a to je pak gorući problem današnjeg poljoprivrednika – nedostatak radne snage.

– Pre dve godine smo upravo zbog toga odlučili da kupimo sušaru kapaciteta sedam tona i dva silosa za skladištenje žitarica da više ne zavisimo od vremenskih uslova. Kukuruz možemo da beremo i kada je veća vlažnost zrna, a na taj način brže oslobodimo njive za druge kulture – objasnio je naš sagovornik.

Kako je naveo, ulaganje u stočarstvo je rupa bez dna: ima zarade, ali ima i rashoda. Nov smeštajni objekat za 60 grla sagrađen je prošle godine i obično ono što zarade uglavnom ulože u nešto novo, što će unaprediti proizvodnju i tako u krug.

Foto: TV Lotel

– Najveći problem, ne samo u govedarstvu, predstavlja činjenica da nikad ne znamo kakve će biti otkupne cene. Prošle godine je cena bila odlična, nadali smo se da će tako i ostati, zato smo i napravili novu štalu, međutim, cena ovih dana je 1,9 evrocenti i stalo se sa otkupom – naveo je Sladaković.

Smatra da bi cena od 2,1 evrocenta bila isplativa, a najveći trošak, kako je ukazao, predstavlja nabavka teladi, jer dobro i kvalitetno tele, sa dobrim genetskim potencijalom ne može se kupiti ispod 650 evra, koliko su, kako je precizirao, plaćali prošle godine.

Sladakovićevi trenutni planovi su da završi master studije i da se potom vrati u Loznicu, gde će zajedno sa porodicom nastaviti decenijsku tradiciju, a naglasio je da se poljoprivreda danas ne može zamisliti bez primene nauke, tehnologije i inovacija.

Naš sagovornik smatra da tradiciju treba poštovati, ali je istakao da se neke stvari moraju menjati zarad što boljih rezultata koji poljoprivrednicima treba da omoguće da dostojno žive od svog rada.

Sladakovići su primer dobre poljoprivredne prakse i složne porodice, ali i svojevrstan pokazatelj kako se zajedničkim radom mogu postići željeni rezultati.

Autor: Jelena Gajić Đokić