VUKOVO DELO – NESAMERLJIVO I NEPONOVLJIVO
U nedelju održana završna svečanost 87. Vukovog sabora posvećenog srpskom reformatoru Vuku Stefanoviću Karadžiću. Reči pozdrava i dobrodošlice uputio gradonačelnik Loznice Vidoje Petrović, dok je tradicionalnu saborsku besedu održao književnik Janko Vujinović, a potom je priređena pozorišna predstava “Dositej u Srbiji” Milovana Vitezovića posvećena Dositeju Obradoviću kojem je bio posvećen deo ovogodišnjih programa.
LOZNICA (21. septembar 2020) – Himnom Vuku u izvođenju grupe pavača Kud “Karadžić” pod dirigentskom upravom Darka Nestorovića, i podizanjem zastave Vukovog sabora na jarbol, u nedelju je na otvorenoj sceni saborišta u Tršiću, uz sprovođenje epidemioloških mera, započela završna svečanost 87. Vukovog sabora, najstarije kulturne manifestacije u Srbiji posvećene reformatoru srpskog jezika i pisma, Vuku Stefanoviću Karadžiću.
Reči pozdrava i dobrodošlice poštovaocima Vukovog dela u ime domaćina poželeo je gradonačelnik Loznice Vidoje Petrović rekavši da su retke manifestacije koje u sledu vremena dugom skoro devet decenija na tako autentičnom i znamenitom mestu okupljaju najintelektualniji sloj jednog doba i ljude iz naroda.
“Ovde, i sa ovog mesta, u Vukovim danima, pored državnika, šefova vlada, akademika i duhovnika, prestižnih reditelja i glumaca, oglašavali su se najpoznatiji pisci kao što su nobelovac Ivo Andrić, Dobrica Ćosić, Vasko Popa, Desanka Maksimović, Antonije Isaković, Branko Ćopić i još više, kako iz zemlje, tako i inostranstva. Svi su, na Vukovoj platformi jezika, dajući mu naučni značaj, raširili mit o organizovanom znanju koje se u svakom društvu bori da se ne probudi tama“ podsetio je Petrović.
Foto: TV Lotel
„Sa ovog mesta prostire se smeli naum Vuka Karadžića o znanju. Znanje je ponajpre u ljudima i jeziku, a potom u školama. Nauka je u knjigama i ličnom samostalnom radu na sticanju znanja iz knjiga, smatrao je naš reformator”, rekao je Petrović, dodajući da je Vukov Rječnik najznačajnija srpska knjiga u novijoj istoriji koja se čita modernistički i kao književno delo jer je to priča o samom narodu.
“Vukov sabor je opstao u Jadru, našem zavičaju, kao najveća i najznačajnija kulturna tekovina u Srbiji. Opstao je i u Evropi, u UNESKO baštini zaštićenih nematerijalnih dobara. Evropi, sa kojom nas je upravo Vuk, među prvima zbližavao. Takav manifest naše kulturne politike je nadahnuće i inspiracija za stvaranje i veću reputaciju na svim poljima života”, rekao je Petrović i najavio da će u našoj Loznici, Vukovoj Loznici i Jadru, biti još puno takve energije.
“Zauzeti velikim poslovima sa investitorima, izgradnjom škola i obdaništa, ostale infrastrukture, stalnih mostova sa najuspešnijim privrednicima, stvaramo posle višedecenijskog potonuća, šire temelje gradske istorije. Svesni, da je zaborav najveći neprijatelj napretka prilazimo stvaranju istorijskog arhiva Jadra, zatim Inovacionog centra za mlade, dakle, nove Velike škole, prema idejama i Dositeja i Vuka. Uzori, poput Naučno-obrazovnog centra koji smo podigli pre tri godine, opet nas inspirišu, jer sami ne možemo doći na neka mesta. Vukov sabor u Tršiću je zato naš veliki praznik. Mesto gde, uprkos svakoj pošasti ili krizi, uvek rado dolazimo. Zato nam Vuk daje i vraća”, poručio je Petrović.
O jeziku, rode
„Srpski jezik se govori na različitim prostranstvima, on je naša uža i šira otadžbina, rekao je u svojoj saborskoj besedi književnik Janko Vujinović, poreklom Jadranin.
Foto: TV Lotel
“Zašto li me, i otkud, snađe velika, nezaslužena počast da besedim na Vukovom pragu? I prilična odgovornost jer mnim da se reč ovde izgovorena, udvaja i utraja, daleko odjekujući. Odavde se sve jasnije čuje, vâžē, preseca i odmerava! Odzvanja preko ovih udolina i brežja, pa je, uvereni smo, čujna i svim krajevima gde se Vukov jezik zbori. A ti danas zašestari po ovoj balkanskoj vetrometini i videćeš koja su to prostranstva gde se govori jezik koji nam je, ponekad pomislim, nezasluženo dat. Ustupljen na čuvanje i obdelavanje, kao jedinstveni jezički vinograd. Kako li ga mi to čuvamo? Čini se da odavno već svako zakida lojze tog vinogorja? Jezik nije alajbegova slama. Jezik je naša uža i šira otadžbina. Majčevina i očevina. Dedovina i pra-prađedovina. Na jeziku naučenom u ovim pitomim zabrežjima i doljama govorilo se na kućnom pragu, u Bradiću, odavde, preko Krsta, sat i po laganog `oda. Srećom pa i usudnim određenjem, boravilo se i zborilo ovim jezikom na književnim, predavačkim pa i novinarskim pohodima u Dortmundu i Sidneju, Mostaru i Berlinu, Bileći i Temišvaru, Ohridu i Gdanjsku, Herceg-Novom, Lođu i Diseldorfu, Trebinju i Lukov-dolu, Negotinu, Varšavi i Sarajevu, Poznanju i Banjaluci, na Šar-planini, Prizrenu i Nikšiću. Nemoj mi ti Nikšić zaobilaziti! Treb`o si od Nišića, i krenut! Ali, pre svega i iznad svega glagoljalo se ovim jezikom u Tronoši i Tršiću… “, rekao je Vujinović.
“Izuzevši neka daleka inostranstva, u ovim bliskim tuzemstvima, takorekuć, domaćim – sve su me razumeli. Jezik nisam menjao, ali su me shvatali! Nekad i previše! Istina, na nekim stranama taj jezik drugačije imenuje, kao da se njegovo leksičko bogatstvo menja izmenom naziva. Možeš se ti upinjati, izmišljati imena, ali jezik ostaje ono što jeste, suštastvo međusobnog razumevanja”, rekao je besednik, koji je ukazao da kao što se ne može zaustaviti ptica i voda, tako i naša vukovska reč nema granice.
Autor: Sanja Dimitrić Nešić
Opširnije u štampanom izdanju „Lozničkog nedeljnika“.