INTERVJU ZOLTAN DANI: SEKUNDE SU BILE PRESUDNE

LOZNICA (10. novembar 2021) – Udarna vest u svim domaćim i svetskim medijima 27. marta 1999. godine bila je da je jedinica 3. diviziona 250. raketne protivvazdušne brigade kojom je komandovao pukovnik protivvazdušne odbrane Vojske Jugoslavije Zoltan Dani oborila američki avion F-117, što je bio prvi i jedini potvrđeni gubitak aviona NATO-a tokom bombardovanja, a 22 godine kasnije u razgovoru za „Loznički nedeljnik“ Dani je rekao da je to tada izgledalo normalno, kao nešto što se podrazumevalo da tako treba da bude, kao zadatak koji se morao izvršiti.

– Pripremali smo se za najgoru moguću varijantu. Imali smo ozbiljne sisteme obučavanja, tako da smo upotrebili tehniku, NEVA raketni sistem ruske proizvodnje i doveli ga do savršenstva – počeo je svoju priču pukovnik Dani.

– Bili smo potpuno spremni da ukoliko neprijatelj uđe u vazdušni prostor, izvršimo borbena dejstva. Treći dan bombardovanja u 20 časova i 42 minuta otkrili smo cilj u zoni i tada sam naredio „lansiraj“ – seća se naš sagovornik i precizira da su posadu u tom momentu, pored njega kao komandanta i izvršioca gađanja, činili i njegov pomoćnik, dvojica operatora ručnog praćenja, oficir za vođenje, planšetista, podoficir na agregatima i čovek koji je radio na radaru za otkrivanje.

– Bili smo spremni, uvežbani i radili smo timski. Članovi posade su brzo izvršavali naređenja i potrošili smo ukupno 18 sekundi na tu operaciju – istakao je Dani.

Konfiguracija aviona F-117, poznatijeg kao „nevidljivi“, prema Danijevim rečima, bila je poput brušenog dijamanta i imao je mogućnost da svojim površinama odbija na više strana milimetarski opseg frekvencija radara.

Foto: Wikipedia.org

Objasnio je da metarski opseg lakše ulazi u rezonanciju sa nekim predmetom i da je njihova frekvencija bila u blizini rezonantne frekvencije, tako da se avion pojavio na ekranu osmatračkog radara kao veliki avion. Izgledao je, prema Danijevim rečima, poput putničkog ili teretnog.

– Pustili smo ga da što više uđe u zonu uništenja. Računao sam na to da će članovi posade sve odraditi brzo i tako se i desilo – rekao je.

Prva raketa pogodila je cilj na osam kilometara visine i avion je počeo da pada.

– Istog momenta kada smo videli da gubi visinu, isključili smo zračenje nišanskog radara, jer smo znali da neprijatelj raspolaže sa protivradarskim raketama.

Osećaj nakon saznanja da su oborili avion, prema rečima pukovnika Danija, bio je izuzetno dobar.

– Čestitao sam članovima posade i istog momenta izvestio komandu. Tražio sam od pretpostavljene komande da nam da mogućnost da izvršimo promenu lokacije, manevar sa sredstvima, jer kada raketa krene sa zemlje i dođe do njenog susreta sa ciljem, iz aviona sa radarima mogu tačno da lociraju odakle je raketa krenula i kasnije izvrše borbena dejstva po nama. Morali smo što pre da odemo da bismo sačuvali ljude i tehniku.

Kako je naglasio, nije bilo vremena za slavlje, nego je pod hitno trebalo napraviti pripremu za prevođenje iz borbenog u marševski položaj, što se i dogodilo, a nova lokacija na koju su premešteni bila je sedam kilometara udaljena od prethodne.

Obaranje američkog aviona bio je moralni podstrek za sve vojnike, a Dani kao vojnik svoje zemlje smatrao je da je njegova patriotska dužnost da izvršava zadatak i da nastavi dalje da radi svoj posao.

Foto: Wikipedia.org

– Najveći zadatak koji sam sebi dao bio je da se potrudim da sačuvam ljude i tehniku i po mogućnosti zadatak, koji god da dobijem, izvršim najbolje što mogu – ukazao je i naglasio da za 78 dana rata niko u njegovoj jedinici nije bio povređen, niti je stradao.

– Imao sam utisak da ne postoji ništa što mi ne možemo da uradimo – istakao je naš sagovornik.

O dešavanjima tog 27. marta na inicijativu niškog reditelja Željka Mirkovića snimljen je dokumentarni film pod nazivom „21. sekund“, a tokom njegovog snimanja, sasvim iznenada, rodila se ideja za sledeće filmsko ostvarenje – „Drugi susret“.

– Dok smo snimali „21. sekund“, moj stariji sin me je, slušajući audio-intervju sa američkim pilotom Dejlom Zelko, koji je upravljao avionom F-117, neočekivano upitao: „Tata, šta bi ti uradio da se sretneš sa njim?“ Bio sam zbunjen i da ne propadne snimanje rekao sam: „Ništa, pozvao bih ga na piće“.

Reditelj je bio oduševljen datim odgovorom i predložio da se to zaista i dogodi, međutim, Dani je bio odlučan u tome da neće da ima posla sa neprijateljem.

– Dao mi je tri dana da razmislim. Već narednog jutra sam se probudio sa potpuno drugačijim osećajem, a pre toga imao sam priliku da se sretnem sa pokojnim patrijarhom Pavlom, od koga sam na poklon dobio knjigu o hrišćanstvu, koja između ostalog govori o praštanju kao vrlo značajnoj kategoriji hrišćanstva. Pristao sam da uradimo film, ali pod uslovom da bude potpuno antiratni i da govori o kompromisu, razumevanju, porodici i o praštanju – objasnio je Dani.

Tri godine su Dani i amerikanac Zelko razmenjivali mejlove kako bi se upoznali, posle čega je Dani shvatio da je Zelko drugačiji od onoga što je očekivao da bude uzimajući u obzir da je bio na neprijateljskoj strani, te da je kao i svaki vojnik tokom vojne operacije samo izvršavao naredbe svojih pretpostavljenih.

– Susret je bio kod nas u Srbiji, tačnije kod mene kući, jer se on plašio za svoju bezbednost – otkrio je Dani, kao i činjenicu da su njih dvojica i njihove porodice ostale u prijateljskim odnosima.
Priznanje i ponos svih u našoj zemlji za blistavi uspeh pukovnika Danija i članova njegove posade tokom bombardovanja nisu bili jedina nagrada za učinjeno.

Kako je rekao, sam uspeh u nekom poslu je neobično pozitivan osećaj, a uspešno izvršen zadatak u vojsci bio je sam po sebi nagrada.

– Što je uspešnost izvršenja zadatka na višem nivou, to je i osećaj zadovoljstva srazmeran tome, tako da govoriti o konkretnim nagradama ne želim, pogotovo ne sa ove vremenske distance. Bilo bi to neskromno i sujetno, a takvo ponašanje ne podržavam – istakao je Dani.

Naglasio je i da su sve starešine i vojnici iz njegove jedinice shodno svom doprinosu u izvršenju borbenih zadataka adekvatno bili odlikovani, nagrađeni, pohvaljeni ili vanredno unapređeni u viši čin.

– Naša 250. raketna brigada za protivvazduhoplovna dejstva, u čijem sastavu je bio i naš 3. raketni divizion PVO, odlikovana je ordenom „Narodni heroj“. U tom trenutku je to bilo sasvim prihvatljivo.

Foto: Wikipedia.org

Dani je bio gost i govornik na svečanoj akademiji SUBNOR-a Loznice povodom obeležavanja 77. godišnjice oslobođenja našeg grada u Drugom svetskom ratu, koja je održana krajem prošlog meseca.

Glavna poruka upućena sa tog svečanog skupa bila je „Da rata više ne bude“, a s obzirom na trenutna dešavanja na teritoriji naše južne pokrajine, na pitanje kakvo je njegovo viđenje situacije na Kosovu i Metohiji, Dani je odgovorio da je „vrlo komplikovana i teška“.

– Komplikovana je jer su mnogi međunarodni faktori umešali svoje interese i trude se da ih zadovolje, bez želje za kompromisom i ne prezaju ni od čega. Upravo zato je i teška, jer je na štetu običnih, nevinih građana. Moj stav je da ne smemo dozvoliti da nam se oduzme teritorija koja je po svim međunarodnim propisima još uvek naša. Ako bi se to desilo, bilo bi to neoprostivo i velika šteta za našu Srbiju. Ako bude trebalo, ja sam spreman i opet ću da krenem u boj za svoj narod – poručio je naš proslavljeni sagovornik.

Pukovnik Vojske Jugoslavije u penziji Zoltan Dani je član Predsedništva SUBNOR-a Srbije, obavlja posao savetnika u ozbiljnoj firmi iz oblasti IT sektora i drži predavanja na pojedinim fakultetima i u privatnim firmama.

U slobodno vreme se, rekao je, rekreativno bavi tenisom i biciklizmom, svira harmoniku, peva u lokalnom horu i piše pesme, a na kraju našeg razgovora je otkrio da piše i knjigu o burnim događajima iz naše prošlosti.

Autor: Danica Đurović Pavlović