AFRIKANKU MARIJU AINGONO LJUBAV DOVELA U JADAR

Već tri godine Marija je naša sugrađanka nastanjena u Jadranskoj Lešnici. Zadovoljna životom u našoj zemlji, lepo se slaže sa svekrvom, a voli srpsku sarmu i muziku.

LOZNICA (5. septembar 2019) – Da ljubav ne poznaje granice, potvrđuje priča Marije i Boška Markovića iz Jadranske Lešnice kod Loznice.

Marija rođena Aingono (31) pre tri godine iz rodne Ekvatorijalne Gvineje zbog ljubavi prema srpskom državljaninu Bošku Jakovljeviću preselila se u Srbiju, u Jadransku Lešnicu kod Loznice, gde živi sa troje dece i svekrvom, dok je suprug i dalje ostao na privremenom radu u njenoj rodnoj zemlji.

Foto: TV Lotel

Kako kaže naša nasmejana sagovornica čokoladne puti, ljubav je planula na prvi pogled kada je susrela Boška, koji je bio na privremenom radu u njenom mestu, gde je obavljao vodoinstalaterske poslove.

– I pre nego što sam upoznala Boška znala sam za Srbiju. Nisam bila do tada u Srbiji, ali sam znala ponešto o njoj. Kada sam upoznala supruga, nakon nekog vremena upoznala sam ga sa mojim roditeljima. Volela sam ga i zato sam ga odvela kod oca i majke. Prihvatili su ga i rekli su mi samo da bude sve kako treba, da sve bude normalno.

Kada sam prvi put došla u Srbiju, došla sam sama, a suprug je stigao posle mene. Nisam znala nikoga iz familije, niti su oni znali mene. Kada je po mene na aerodrom došao Boškov brat, moj dever, znao je samo da sam druge boje kože, a ne i kako zaista izgledam – prisetila se mlada Afrikanka kroz smeh svog prvog dolaska u Srbiju, a u njenom sećanju ostao je i lep, srdačan doček koji joj je priredila svekrva Slobodanka.

Zahvaljujući njoj, kako kaže, ponajviše je savladala srpski jezik i njih dve se veoma dobro se slažu.

– Marija je jako dobra, prava je domaćica i kućanica, vredna je i radna. Ona ima i pile i svinjče i letinu. Možete videti i po dvorištu. Moj otac je uvek govorio: „Kad dođeš ženi u dvorište i vidiš kakvo je, znaćeš kako joj je u kući“. I to je živa istina. Stvarno mi je dobra, nemam reči da kažem. Sve zna: mesi kolače, torte, gibanicu, hleb. Sve radi svojim rukama, ništa ne kupuje. Što se tiče reakcija komšija, ima i onih ljubomornih koji komentarišu kako je brzo naučila da priča srpski, kako sve zna da radi, kako joj je lepo dvorište, kako se snalazi bez mog sina koji je otišao na godinu dana u Gvineju da radi. Uglavnom, lepo joj je ovde, jer inače ne bi ostala. Ona je u početku, pre nego što se doselila u Srbiju, tri-četiri godine zaredom dolazila ovde sama, ostajala po mesec-dva i vraćala se. Sada je ostala za stalno i deca ovde idu u školu – objašnjava Marijina svekrva Slobodanka.

Da je uspešno savladala različitosti i tradicionalne srpske običaje, dokazuje i njeno snalaženje u kuhinji.

– Vrlo brzo sam se navikla na srpska jela, a kako i ne bih kada je sve isto, koriste se ista jela, samo se drugačije kuva – objašnjava uz smeh Marija, dodajući da od srpskih jela posebno voli sarmu. Kaže da joj se jako sviđa srpska muzika.

O razlikama između njene rodne zemlje Gvineje i Srbije naša sagovornica kaže da ih nema, napominjući da je jedina razlika u boji kože, ostalo je, kako ističe, isto.

Marija je po zanimanju administrator i u Gvineji je bila zaposlena na tim poslovima, a u Srbiji živi životom domaćice i radi sve poslove vezane za domaćinstvo.

Autor: Sanja Dimitrić Nešić

Ceo tekst je dostupan u štampanom izdanju „Lozničkog nedeljnika“.