HUMANOST NAGRAĐENA LJUBAVLJU

LOZNICA (15. MART 2023) – Na području našeg grada i opština Krupanj, Mali Zvornik i Ljubovija trenutan broj dece smešten u hraniteljske porodice je 140. Potencijalni hranitelji prvo prolaze obuku „Sigurnim korakom do hraniteljstva“ .

Hraniteljstvo podrazumeva smeštaj dece u hraniteljske porodice, a, prema rečima struke, u ovaj humani čin mogu biti uključeni samo ljudi koji poseduju veliku empatiju i hrabrost da preuzmu odgovornost za dete.

Centar za porodični smeštaj i usvojenje Beograd osnovan je 2008. godine, a ogranak ove ustanove je u našem gradu počeo sa radom 2012. Radna jedinica Loznica obavlja aktivnosti obuke hranitelja i smeštanja dece u hraniteljske porodice na teritoriji grada Loznice i opština Krupanj, Mali Zvornik i Ljubovija. Broj dece smešten trenutno u hraniteljske porodice za teritorije koje obuhvata radna jedinica u Loznici je 140, a aktivan broj hraniteljskih porodica je 91.

Potencijalni kandidati za hraniteljstvo prolaze obuku „Sigurnim korakom do hraniteljstva“, koju vrše realizatori edukativnih programa. Obuka traje oko dva meseca, odnosno podrazumeva 11 radionica u trajanju od 3 sata, koje se održavaju jednom nedeljno.

– Radionice su interaktivnog tipa, svi kandidati učestvuju. Kada hranitelji prolaze kroz obuku imaju obavezu i pisanja domaćih zadataka, zatim rešavamo probleme, dolazimo do zajedničkog odgovora. Nakon obuke hranitelji mogu i da se samoprocene, da li su nešto dobro uradili, da li su motivisani, poseduju li kapacitete – rekla je za „Loznički nedeljnik“ realizator edukativnih poslova i savetnik Snežana Ivanović.

Foto: Privatna kolekcija

Kako je objasnila, procena podrazumeva prikupljanje informacija i dokumentacije, intervju, kućne posete kandidatima, procenu kroz obuku, pisanje izveštaja o podobnosti kandidata, donošenje odluke za smeštaj deteta.

– Prepliće se ovde i uloga savetnika. Mi pratimo kako dete funkcioniše u hraniteljskoj porodici, kako napreduje i razvija se, da li hranitelji prepoznaju potrebe deteta i odgovaraju na njih – objasnila je Ivanovićeva.

Prema njenim rečima, svako dete ima pravo da odrasta u zdravoj sredini. Kada uslovi odrastanja u porodici porekla nisu odgovarajući, traži se porodica koja će detetu omogućiti razvijanje u zdravu i pravilnu ličnost.

– Cilj nam je da svako dete odrasta u porodici, znamo da su neke porodice izvor najvećeg zla, a one bi trebalo da bude dobrobit za sve – kazala je naša sagovornica.

Kao ogranak ovog centra hraniteljstvo u našem gradu funkcioniše od 2012. godine, ali tradicija hraniteljstva u Loznici je duga više od pola veka, i uglavnom su u tim prvim danima hraniteljske porodice bile iz Jadranske Lešnice. Danas je u ovom kraju Loznice aktivnih hraniteljskih porodica oko 60.

– Ove porodice uče jedni od drugih, masu problema rešavaju između sebe. Razvili smo izuzetno dobar porodični smeštaj i veliki broj starijih ljudi je uključen u hraniteljstvo, neki su odgajili i po tridesetoro dece – objasnila je Ivanovićeva i dodala da kod starijih hranitelja zaposleni u Centru umeju da prepoznaju kada su se hranitelji premorili i kada više nisu u stanju da brinu o deci.

Uzrast dece koja se dodeljuju hraniteljima na staranje je od bebe do 18 godina, a hranitelji se pri kraju obuke izjašnjavaju o uzrastu, polu, nacionalnosti, zdravstvenom stanju deteta, broju dece o kojima mogu brinuti, te zaposleni u Centru za porodični smeštaj nakon svakog pristiglog zahteva za smeštanje deteta imaju predstavu koja porodica je najkompatibilnija za njega.

– To su deca koja su zbog zanemarivanja, zlostavljanja zbrinuta, deca bez roditeljskog staranja (…) dok se ne stvore uslovi da se dete vrati u svoju porodicu, ono će biti zbrinuto od strane Centra za socijalni rad. (…) Imamo decu koja su na primer pronađena na ulici, pa se traži urgentni smeštaj, nema vremena za obradu podataka, najvažnije je zbrinuti dete, a onda se kasnije reguliše dokumentacija – kazala je Ivanovićeva.

Naša sagovornica ističe traumu koju svako dete nosi u sebi, prvenstveno jer je odvojeno od porodice porekla, ne ulazeći u to koje je sve potencijalne traume moglo doživeti u toj porodici, zatim je trauma i ulazak u novu porodicu. Na obuci je poseban značaj dat momentu ulaska deteta u porodicu, te se hranitelji pripremaju za moguće reakcije deteta. Takođe, edukativan rad sa hraniteljima nastavlja se i tokom mesečnih poseta savetnika i edukatora.

– Svaki zahtev koji nam dođe timski analiziramo i odlučujemo, procenjujemo koja bi porodica bila najbolja za to dete, znači gledamo potrebe deteta i mi za dete tražimo porodicu, ne za porodicu dete (…). Gledamo uzrast deteta, njegove karakteristike, doživljeno traumatsko iskustvo i onda pozivamo hraniteljsku porodicu. To je standardno hraniteljstvo – objasnila je Ivanovićeva.

Pored standardnog, savetnica je navela da postoji i srodničko hraniteljstvo, kada srodnici preuzimaju negu i zaštitu deteta, koje je ujedno i najmanje traumatično za dete jer je dete već emotivno vezano za tu porodicu. Zatim postoji i urgentno hraniteljstvo, koje je ranije u tekstu objašnjeno, i specijalizovano.

– To je hraniteljstvo za decu koja imaju razvojne probleme, zdravstvene probleme, gde je briga 24 sata. Ali to je hraniteljstvo uopšte, znači briga 24 sata i jako me boli kada čujem ono da hranitelji dobijaju novac i da samo zbog novca to rade. To može biti početni motiv, ali kada se dete smesti u porodicu, to je već druga priča, taj motiv brzo pređe u altruizam, u empatiju, u ljubav – ocenila je Ivanovićeva.

Hranitelj mora da ispunjava propisane standarde iz pravilnika pre nego što preuzme brigu o detetu, a koje se odnose na prostor sobe koji treba detetu obezbediti, predmetima u sobi, garderobi, ali naša sagovornica je napomenula da savetnici imaju razumevanja za hranitelje, te ih i tokom poseta usmeravaju.

– Biti hranitelj je stvarno human čin i biti hranitelj ne može svako. To može samo osoba koja u sebi ima baš ona tanana osećanja, koja ima empatije za ljude, za decu, i biti hranitelj je velika odgovornost. (…) A sa druge strane zahvaljujući savetniku i drugim stručnim radnicima hranitelji nisu usamljeni u toj brizi. (…) Dosta hranitelja nakon obuke kažu: „Što nismo ovo prošli pre nego što smo postali roditelji i vaspitavali svoju decu“ – zaključila je Ivanovićeva.

Obilazeći porodicu Grujić, ekipa „Lozničkog nedeljnika“ uverila se u priče savetnice o ljubavi i empatiji koju hranitelji treba da poseduju. Branka i Goran Grujić brinu o tri deteta već nekoliko godina, a početni motiv da se bave ovim humanim pozivom je bio taj što nisu imali biološke dece.

Foto: Redakcija

–Odlučili smo da nam život ne bi prazno prolazio da uzmemo neko dete. Mislila sam da daju jedno dete. Međutim, kada smo dobili dva, bila sam još srećnija. A onda se sa trećim sreća zaokružila – rekla je Branka.

Hraniteljka se prisetila prvih trenutaka sa mališanima jer su pre dolaska u novi dom deca provela deset dana upoznajući se sa hraniteljima u prihvatilištu. Kazala je da su deca nju i supruga lepo prihvatila i da su još prvih dana to pokazala.

– Kada je tog zadnjeg dana trebalo da krenemo, imala sam mnogo procedura, potpisivanja, on je uzeo moju torbu i nije je puštao, samo da ja ne bih pobegla negde – prisetila se Branka.

Prema njenim rečima, dok su boravili u prihvatilištu tih dana, svojom dobrotom su privukli pažnju i druge dece, te je jedna devojčica svakoga dana zapitkivala hoće li i nju povesti sa sobom kada krenu, što je najbolji pokazatelj želje deteta da odrasta u porodici, a ne u ustanovi, „a ljubav koju pružaju, to je neopisivo“.

Branka je kazala da je obuka lepo protekla i da su na radionicama kroz druženje učili.

– Pa učili smo kako da prilazimo deci, kako da pristupamo, kako da prihvatamo, kako da se ponašamo kada nam dođu deca jer ima dece sa različitim problemima. (…) Ostalo mi je urezano u pamćenju sa radionica primer na kom su nas učili, mali Marko, problematično dete koje plače u prodavnici. Svi smo mislili da ćemo udovoljavati detetu, ali su nas savetnice posavetovale kako se u tim slučajevima ponaša – kazala je hraniteljka.

Goran se, takođe, prisetio trenutka kada je najmlađe dete kao beba ušlo u porodicu i neopisivog osećaja dok ga je držao, a rekao je da se dete do kojeg se dođe na ovaj način prihvati kao svoje rođeno dete.

– Nikad se nismo pokajali. Ja bih preporučila svima, to je jedan lep gest, usrećiti neko dete, to je nešto neizmerno. A oni to vraćaju. Nijedno biološko dete mislim da ne može da vrati toliko ljubav kao to dete koje se preuzme – ocenila je Branka i dodala da deca koja su u njihovoj porodici rastu sa spoznajom i o porodici porekla.

Autor: Kristina Milanović