IN MEMORIAM: ПРИМАРИЈУС ДР МОМИР ЂУРИЋ (1950–2026)
Примаријус др Момир Ђурић, специјалиста неуропсихијатар, рођен је 22. јула 1950. године у Доњој Љубовиђи код Љубовије. Као дете се са породицом преселио из кршевите љубовијске области у плодну мачванску равницу, где је провео већи део детињства и младости.
Средњу медицинску школу завршио је у Шапцу са одличним успехом, након чега је уписао Медицински факултет у Београду, који је завршио 1974. године, пре рока. Током студија упознао је своју будућу супругу Наду, са којом је започео заједнички животни и професионални пут.
Фото: Приватна колекција
Своју лекарску каријеру започео је у Дому здравља у Власеници. Недуго затим прелази у Здравствени центар „Др Миленко Марин“ у Лозници, где заједно са супругом наставља свој професионални развој. Врло брзо је са супругом Надом постао цењен и поштован лекар, али и важан члан лозничке заједнице, где је стекао бројна пријатељства која су трајала читавог живота.
Специјализацију из неуропсихијатрије завршио је на Медицинском факултету у Београду 1981. године. У лозничкој болници је најпре радио као лекар специјалиста, а од 1991. до 1995. године био је начелник Службе за неуропсихијатрију. Након поделе службе, од 1995. године постаје начелник Службе за неурологију Опште болнице у Лозници, на чијем челу остаје четврт века, све до одласка у пензију.
Током година стекао је звање примаријуса, био је дугогодишњи члан Српског лекарског друштва, Лекарске коморе Србије и Удружења неуропсихијатара Србије. Аутор је и коаутор више од 30 стручних и научних радова објављених у земљи и иностранству. Поред клиничког рада, више деценија био је судски вештак из области неуропсихијатрије при судовима у Лозници и Шапцу, а годинама је био и ментор лекарима на специјалистичком стажу.
Важио је за изузетног дијагностичара и стручњака коме су се колеге и пријатељи често обраћали за савет и мишљење. Био је човек чврстог карактера, бритког ума и велике дисциплине. Фокусиран, организован, доследан и истрајан у свему што је радио, такав је остао до самог краја.
Иако је медицина била његова основна професија, имао је широка интересовања и богато знање о свету. Посебно су га занимале историја, филозофија, политика и географија. Разговоре је често обогаћивао латинским цитатима, мислима великих филозофа и народним изрекама.
Ако бисмо желели да изаберемо једну изреку која га најбоље описује, то би била: „Res, non verba“ – дела, а не речи.
За собом је оставио сина Синишу, ћерку Милицу и унуке Страхињу и Ариана, које је неизмерно волео.
У име колега Српског лекарског друштва, изражавамо искрено саучешће породици.
Нека му је вечна слава и хвала.