IZ RUBRIKE „POGLEDI I MIŠLЈENЈA“: DVESTA
Iako zvučni apsurdno,danas tekstove treba da pišu oni koji bi rasterali površne čitaoce da do kraja teksta ostane samo nekolicina mislećih.
LOZNICA (17. septembar 2020) – I mali jubileji mogu biti povod za značajna promišljanja. U pravu ste, mislim na 200. broj „Lozničkog nedeljnika“. Prošlo je skoro četiri godine od prvog broja, a to nije kratak period! Za četiri godine završava se srednja škola, pa i većina fakulteta. Ne znam da li je ovo mala matura našeg lista, ali verujem da je odgovorno pisanje skoro svakodnevni ispit zrelosti. Međutim, iako uvek deluje da pišete samo svoju priču,pisati za jedan list više je od toga. To znači da nosite zajednički krst, ostavljate zajednički utisak, delite uspehe, ali i slabosti, zablude i greške.
Verujem da nas je na početku okupila ideja da budemo savesni i afirmativni hroničari svog vremena, da ne propustimo da ukažemo na značajne ljude i događaje, računajući da je nekad delotvornije istaći primer, a ne zamerku. Ono što smo tražili od sadašnjosti tražili smo i od prošlosti. Tu su do izražaja došli naši sjajni saradnici: etnolozi, istoričari, svedoci starih vremena. Smatram da je zaborav nehigijena duha i zato sam redovno i pasionirano čitala tekstove naših saradnika, nekadašnjih i sadašnjih, a uvek rado viđenih: Marije Šćekić Marković, Zorana Tošića, Dragice Savičić, Gorana Vilića, Dušana Gligorića. Oni su nam približili stare običaje, velike junake i događaje, ali i obične ljude iz naše prošlosti, koja je sve samo nije lokalna upravo zbog kapaciteta naših izuzetnih pojedinaca, bilo da su heroji, naučnici, umetnici, uopšte prvaci u svojim profesijama ili jednostavno dobri, nesebični ljudi zbog kojih i opstaje svet.
Mozaik aktuelnih događaja sklapa Marina Maksimović sa novinarima: Danicom Pavlović, Sanjom Dimitrić Nešić, Dragom Prokopić, Zoranom Jankovićem, Jelenom Gajić Đokić, Svetlanom Ilić, Zoranom Živanovićem, a Vladimir Elez, glavni urednik,poznato je ime novinarstva.
Kad pogledam unazad, neke stavove nismo promenili, zato sledeće redove slobodno mogu prepisati iz teksta „Prvih sto“, posvećenog 100. broju: „I da pitate svakoga od nas, od vlasnika medijske grupe Lotel, koja je pokrenula našu pisanu nedeljnu hroniku, direktora, te pomenutog glavnog urednika, svakog ponaosob iz redakcije, svi će vam reći isto – da nisu zadovoljni postignutim. Međutim, u nastojanju da budemo sve bolji to je nešto podrazumevano, očekivano, logično“…
Još ponešto je ostalo isto. Našu sliku stvarnosti na najbolji način i dalje upotpunjuju prvoklasne karikature Save Babića i briljantni aforizmi Nenada Ćorilića. I čitaoci sigurno dopišu pokoju reč zahvaljujući skandinavkama Sretena Perića, koji je takođe saradnik „Lozničkog nedeljnika“ od prvog broja.
Nešto se po sili prilika moralo promeniti. Od samog početka bio je sa nama Vladimir Andrić kao novinar i zamenik urednika, a vičan i svim drugim poslovima delikatnog novinarskog zanata, ali on je sad istaknut član nekog drugog tima, kao i nekadašnja naša novinarka Andrijana Perić.
Značajan trag na listovima „Lozničkog nedeljnika“ ostavili su tekstovi pisca Janka Vujinovića, našeg zemljaka i ovogodišnjeg saborskog besednika, kao i geopolitičke analize Vinka Pandurevića.
Ipak, svake novine su nezamislive u prvom redu bez svojih sagovornika kojih je bilo dosta, od ministara do anketiranih sugrađana – slučajnih prolaznika… Poželeću da ih bude još više, i to što više običnih ljudi ili, bolje rečeno, neobično običnih kakvih je u nas dosta i koji mogu postati zanimljive novinarske priče. To će biti znak da se približavamo nekom zapadnom idealu sređenog života, gde se ne potežu svaki čas egzistencijalna pitanja, niti provlače svakodnevna politička trvenja, gde funkcionišu institucije i zakon i nije više toliko bitno ko je na vlasti…
Novinari i sagovornici, priče i čitaoci – jedno bez drugog i nema baš puno smisla. Međutim, nisu najbolja ocena veliki tiraži, već misleći čitaoci, koliko da ih je. Naročito je to važno za novinarske forme poput ove koje nisu samo informativne prirode, već iznose stav, mišljenje, ideju… Iako zvučni apsurdno, smatram da takvi tekstovi danas ne smeju živeti od publiciteta, nego uprkos njemu.
Danas takve tekstove treba da pišu oni koji bi rasterali površnečitaoce da do kraja teksta ostane samo nekolicina mislećih. Svejedno da li će ih rasterati uzvišenost i kompleksnost teme, stil koji nadilazi razgovorni nivo ili objektivnost. Ne treba da pišu oni koji osvajaju čitalačku publiku podilazeći večitim kritičarima ili apsolutnim tapšačima. Objektivnost je, da se podsetimo, neprijatna i za jedne i za druge, a od nje niko nije prosperirao. Ipak, sve drugo nema smisla! A smisao to je istina u meri u kojoj je može nazreti i zahvatiti jedan smrtan ljudski stvor. Možda se bez te istine i može živeti, ali bez truda da se ona dosegne ne može se postati ni veliki pisac, ni veliki novinar, ni veliki čovek.
U tom pravcu uvek ima mesta za korak napred.
Autor: Dragana Glišić