IZ RUBRIKE POGLEDI I MIŠLJENJA: EMPATIJA
Jer čoveku u kome je svega malo, nikada se ne omakne ni bes, ni loša reč, ni suza, ni saosećanje…
LOZNICA (16. novembar 2019) – U mirnom moru efemernosti i ravnodušnosti kao najmudriji savet uzima se ona škrta rečenica što je u dve reči sabrala duhovnu klonulost našeg doba „Gledaj sebe“.
Ali kako da uman i duševan čovek gleda samo sebe i kako da se emotivno poštedi od svega što čuje i vidi? Ni oči, ni uši, ni srce, nisu prozori da ih jednostavno zatvorimo pred nevreme. Sa druge strane, nejaka su naša pleća za sve tuge ovog sveta ili za „svetski bol“, koji su podnosili umetnici romantizma.
Različiti vidovi savremene komunikacije i brz protok informacija donose nam nesrećne događaje iz naše zemlje, ali i iz najudaljenijih krajeva sveta. Dok čitate svu tu ustostručenu a uvek istu nesreću, podrhtavaju svi najtananiji bolni fibri ljudske duše. Znam mnoge poštene i osećajne ljude koji takve vesti više ne čitaju, jer ne mogu da podnesu tu količinu tuge. Oni imaju empatiju. Znaju za osećaj kad ne možeš da prežališ nekog koga nisi ni poznavao. Takvo raspoloženje probudila je vest da je umro mladi Mihajlo Sporić, jedan od genijalnih mladih srpskih fizičara i student Univerziteta Kembridž, nosilac brojnih priznanja i nagrada… I pogibija sedmogodišnjeg dečaka iz Niša, koji je spao sa dvanaestog sprata. I vest kada je poginuo Damjan Rašević, naš mladi sugrađanin i bokser, iza koga su ostale samo reči hvale i skrhana bolom majka… Za preosetljive svaka obelodanjena tragedija je težak udarac, šamar, linč, koji duboko i dugo osećaju.
Neko ima bolje odbrambene mehanizme i neizmerne zalihe optimizma, pa uprkos svemu što ga usput dotakne uspeva da ne bude gorak, da nađe utehu i smisao u okrilju religije, humanosti i ljubavi prema svetu koja je i sama bliska svakoj religiji. Zahvaljujući životnoj vitalnosti, ti ljudi vuku život napred, ma kakav on bio. Oni saosećaju sa drugima, ali se ne predaju, nastavljaju dalje ostavljajući u životu mesta za sreću i tugu, jednako.
Na posletku dolaze „gledaj sebe“ ljudi. Njih, čini se, ne dotiče ništa sem poljuljanih ambicija. Nikoga ne žale i nikome se, sem sebi, ne dive. Prigodne reči imaju kao rekvizite za svaku situaciju, ali ih ne troši iskreno saosećanje. Njihov život nije putopis duše i ne uspinju se po duhovnoj, već uglavnom po materijalnoj vertikali. I uprkos tome, dobro se snalaze u društvu. Jer čoveku u kome je svega malo, nikada se ne omakne ni bes, ni loša reč, ni suza, ni sažaljenje…
Odmereni i hladni i oni čine da se život kreće, ali pravac tog kretanja poguban je za čovečanstvo.
Autor: Dragana Glišić