IZ RUBRIKE POGLEDI I MIŠLJENJA: I VRTIĆI STARE
Na primeru ove ustanove možda se najsrećnije ispoljava ona utešna misao da se ne stari, već se vremenom samo menja oblik. Često i nabolje.
LOZNICA (14. decembar 2019) – „I vrtić stari, ima 53 godine!“ Iskreno, to sam prvo pomislila čitajući o lokalnim događajima i svečanoj priredbi koju je Predškolska ustanova „Bambi“ priredila prošlog petka u Vukovom domu kulture povodom svog 53. rođendana. Svesna sam da kao u naslovu romana „Zimsko ljetovanje“ Vladana Desnice, u misli koja mi se otela ima neke simpatične protivrečnosti.
Može li se reći da je ostarila ustanova koja je oduvek simbol najranijeg detinjstva? Eto, može, ali sa još jednom zadrškom. Na primeru ove ustanove možda se najsrećnije ispoljava ona utešna misao da se ne stari, već se vremenom samo menja oblik. Često i nabolje. Kao što s godinama pametni ljudi ne gube, nego samo uvećavaju svoje znanje, tako je ova ustanova sa novim godinama rada i poslovanja samo uvećavala svoje kapacitete. Naročito za prethodnih desetak godina. Pre deset godina je počela izgradnja novog objekta na Lagatoru, ali gradsko rukovodstvo i loznička predškolska ustanova nisu pratili samo razvoj novog urbanog dela Loznice, već je za potrebe vrtića, skoro vremenski paralelno, adaptirana zgrada mesne zajednice u Lešnice. Tako je izgrađeno „Zvonce“, a moderna „Čarolija“ je nikla na Lagatoru. Ove godine je nadograđen i renoviran vrtić kod Kadinjače. Ako uzmemo u obzir najave, možemo se radovati još jednom vrtiću – ovoga puta u Lozničkom polju, možemo se radovati kraćim listama čekanja, a najviše ipak onima zbog kojih se i grade ovakvi objekti.
Bez njih, to bi bili samo uzaludni kvadratni metri. Takođe, važna je misao čoveka koja lebdi nad svim ovim građevinama, koja se rodila pre njih i podstakla da se grade. Za poštovanje su i ljudi koji rade u Predškolskoj ustanovi „Bambi“. Vaspitač je više od profesije. Zagrljaj i poljubac kojim dočekuju decu više su od nekakve metodike. To osećaju deca, to uviđaju i roditelji. Poverenje koje kod dece izgrađuju vaspitači može biti čvrsto poput same građevine. Pitanje „Gde su moje vaspitačice Vera i Jelena?“, iako su okolo ostala ljubazna lica, pokazuje kako se za kratko vreme stiče veliko poverenje u svog vaspitača.
Koliko je bitna ta prva stepenica socijalizacije ukazuju psiholozi, sociolozi, pedagozi… Često ističu da je važno da deca rastu uz vršnjake. Pored brige o deci, odgovornost roditelja je egzistencijalna sigurnost, što ponekad podrazumeva nagomilane poslovne obaveze. Bake i deke su obično suviše popustljive. Vrtić ostaje kao jedan od najvažnijih stubova podrške porodicama sa decom. U tom smislu realizacija najave ministra prosvete Mladena Šarčevića da će vrtići biti obavezni za svu decu od tri godine promenila bi koncepciju svakodnevnog života, koncepciju obrazovnog sistema, Srbija bi više zaličila na zapadni svet, ali zato je potrebna i te kakva infrastruktura, što ovu nameru sigurno mora odložiti na neko vreme. Kada u državnim vrtićima u Srbiji bude mesta za svu decu, moglo bi se krenuti primerom Novog Sada, gde će od 1. januara naredne 2020. godine boravak dece u državnim vrtićima biti potpuno besplatan.
Na kraju, može mi se zameriti što pedeset i kusur godina nazivam starijim životnim dobom, ali ljudi od trideset i nešto i mlađi od njih obično tako komentarišu ono što pređe pola veka. Možda su to samo zrele godine… Sve je, naravno, relativno. Podsećam vas da smo se dogovorili da nema starenja, već samo ljudi i stvari koji vremenom dobijaju drugačiji oblik.
Autor: Dragana Glišić