IZ RUBRIKE POGLEDI I MIŠLJENJA: OVO JE MOJA ZEMLJA
Poslužićemo i mi tebe hlebom i solju, ali nemoj tu so vraćati u naše rane.
LOZNICA (9. maj 2019) – „Ovo je moja zemlja. Ovde sam plaćao porez. Hlebom i solju smo dočekivali, hlebom i vinom pričešćivali. Ovde je naš hleb narastao od ponosa, mirisao na tamjan. Moji praoci dizali su u nebo zadužbine Gračanicu i Visoke Dečane, Banjsku i Pećku patrijaršiju. Svaka naša traheja podupirala je po jedan kamen. Hteo sam da zemlja mojih pradedova mojim praunucima ostane jer ni ja ne imah druge zemlje do ove koja je najbliža prečica za nebo. A onda dođe neko pasje vreme, promeni se bratska ćud mog suseda, poče da duva nekakav zao vetar i donese ljude koji kidisaše na naša imanja, živote i krstove na crkvama i grobljima“, ovako bi u svom unutrašnjem monologu mogao govoriti poneki Srbin sa Kosova i upravo bi tim rečima mogao odgovoriti Mon Gjuraju, zvanom Đuri,
vlasniku pekare u Borči. Ne bi ga čuli svi oni koji u crno-beloj projekciji jednostrano osuđuju ozlojeđene susede zbog incidenta u Borči, a ne shvataju ozbiljnost provokacije Đurinog brata. Da se razumemo, nikakvo nasilje ne sme se dozvoliti, ali je razumljivo izraziti nezadovoljstvo, na pristojan način – apsolutno!
Sumnjam da ima neupućenih, ali da ipak ukratko podsetim. Brat vlasnika pekare „Roma“ u Borči, koji je inače i radnik ove pekare, slikao se na ulazu u prodajni objekat pokazujući simbol Velike Albanije. Vlasnik pekare Mon Gjuraj, zvani Đura, najpre je demantovao da je to učinio njegov brat, a onda je ipak priznao i ogradio se od takvog ponašanja. U izvinjenju koje je srpskoj javnosti uputio preko društvenih mreža Đura kaže: „Ovo je moja zemlja i moj dom, moja država, ja drugu nemam. Ovde plaćam porez, ovde mi deca idu u vrtić i u školu“. Đura, međutim, nije osudio samu ideju Velike Albanije. U ozbiljnoj zemlji koja drži do dostojanstva policija bi morala privesti Đurinog brata zbog takve provokacije, a i sa samim vlasnikom obaviti informativni razgovor. Kosovo je bolno mesto Srbije, Srbija je podnosila i dalje podnosi velike žrtve zbog svoje južne pokrajine, pa zar je onda dozvoljeno da se neko tim žrtvama svirepo ruga u samoj prestonici Srbije? Ako ste bez ikakvih rodoljubivih osećanja, zamislite Jevreja kome pokazuju simbol Trećeg rajha ili salutiraju pozdrav Hitleru? I tu scenu smestite ravno u Jerusalim. E, to je zapravo ekvivalentna situacija gorepomenutoj.
Beograd je uvek bio otvoren grad, sa puno različitosti i tolerancije od pamtiveka, on mora takav ostati uprkos svakoj provokaciji, pokazati da u njemu mogu paliti biblioteke i rušiti mostove, ali da duh njegov i širokogrudost ne mogu srušiti. Taj duh obavezuje da se na provokacije ne odgovara nasiljem, da se Đuri i njegovoj porodici obezbedi sigurnost. U tome će se ogledati i stepen civilizacije, i snaga države, i sila zakona. Zato, ne razumem pretnje upućene Đuri, ne opravdavam ružne uzvike, ali razumem nemir građana Borče i nezadovoljstvo svakog građanina Srbije izazvano pomenutom provokacijom. Jednostrano, crno-belo stanovište i preterana emotivnost prema glavnim ličnostima ove priče spotiče se o svakog Srbina koji proteran sa Kosova došao u Borču, ili bilo gde drugde, a ja znam takve porodice.
Autor: Dragana Glišić
Ceo tekst je dostupan u štampanom izdanju „Lozničkog nedeljnika“.