MILUTIN POPOVIĆ ZAHAR: LOZNICA – BISER U OGRLICI SVETSKE BAŠTINE

Malena varoš Loznica iznedrila je dosta značajnih i uspešnih ličnosti, ljudi od integriteta, čija dela, uspesi i zaostavština najbolje govore o njihovim životima. Rođeni su, školovali se i stasali u Loznici. Odmalena su njihovi životi bili oplemenjeni Drinom i Gučevom, Gimnazijom i Ekonomskom, lozničkim korzom, Viskozom i betonskim igralištima oko škola, prvim ljubavima, igrankama na Gradilištu i momkovanjem u Kur-salonu. Sve vrednosti stečene u produhovljenoj mladosti u Jadru poneli su sa sobom u svet. Postali su akademici, profesori fakulteta, svetski prvaci, najbolji direktori, stručnjaci od ugleda… Ostali su dobri ljudi, rođeni u Loznici i Jadru.

LOZNICA (16. avgust 2020) – Milutin Popović Zahar jedan je od onih ljudi koji se mogu nazvati osnivačem novog, autentičnog folk pravca, koji je pored velikog uspeha na našim prostorima napravio pravi bum na čitavom Balkanu.

Zahvaljujući svom prirodnom daru posvetio se muzici. Majstor violine i jedan od naših najuspešnijih kompozitora i aranžera koji je dobio epitet mahera jugoslovenske muzičke scene i u muzici je postigao sve što je želeo.

Sa istim žarom komponovao je popularnu narodnu i zabavnu muziku, klasična koncertna dela, muziku za film, pozorište i televiziju. Autor je niza evergrin hitova poput: „Vidovdan“, teksta za „Svilen konac“, „Vino točim, a vino ne pijem“, „Ivanova korita“, „Zbog tebe sam, mome ubava“, „Od Vardara do Triglava“, „Živela Jugoslavija“, „Hej Jugosloveni“ i mnogih drugih.

Foto: Privatna kolekcija

Koliki je njegov doprinos muzici, govori podatak da je u nezvaničnom izboru za pesmu XX veka učestvovao sa čak 48 svojih pesama. Kruna njegovog uspeha kao muzičkog stvaraoca bio je veliki koncert klasične muzike „Oda olimpika“ sa simfonijskim orkestrom Boljšoj teatra u Moskvi 1998. godine u čast Omladinske olimpijade.

Svoju mnogostruku darovitost potvrdio je i pisanjem romana i udžbenika, a u toku svoje karijere, pored brojnih priznanja dobio je i status istaknutog umetnika. Član Srpske akademije inovativnih nauka postao je 2010. godine.

Do sada ima 2500 pesama i autorske muzike, a njihov broj i dalje raste.

Detinjstvo u Pašićevoj ulici

Rođen je 1938. godine u učiteljskoj porodici u Krupnju, odakle se nakon godinu i po dana sa majkom i bratom seli kod bake u Loznicu, gde završava osnovnu školu, gimnaziju i nižu muzičku školu. Pravni fakultet završava u Beogradu, a na odseku međunarodnog prava je magistrirao.

Foto: Privatna kolekcija

Detinjstvo je proveo u Loznici, koja je već pri prvom susretu ostavila veliki utisak na njega. Iako je tokom svog života proputovao ceo svet, Loznica je ostala njegova velika ljubav i, kako kaže, „biser u ogrlici svetske baštine“. O detinjstvu u Loznici pričao nam je slavni muzičar jednog toplog letnjeg dana na terasi Kur-salona u Banji Koviljači.

– Kuću u Krupnju su nam zapalili, a sa majkom smo nekako preko Tršića uspeli da dođemo do Loznice, do roditeljske kuće moje majke, u kojoj je živela moja baka. Sećam se kada smo ulazili u Loznicu da mi se ona kao detetu činila kao London. Bile su to male urbane kućice, pomalo ušorene, a ulica nam se zvala Pašićeva. Živeli smo preko puta kuće Katića, najbogatije porodice u Loznici, a preko puta ulice je živela tetka Mileva Avramović, rođena sestra Vlade Zečevića. Moj deda Stanimir, majčin otac, poginuo je u Balkanskom ratu, a baka se udala u familiju Cvijića, veliki naučnik Jovan Cvijić bio je njen brat od strica. Oni su zajedno rasli i porasli, a ja to nisam znao do svoje dvanaeste godine. Iako je bila učiteljica, majka nije to htela da mi kaže da ja ne bih „digao nos“ i hvalio se time jer je to bilo kontraproduktivno u Loznici da se priča. Bio sam zapanjen kada sam čuo da imam tako slavnog pretka – ispričao je za „Loznički nedeljnik“ čuveni violinista i naš Lozničanin, dodajući da su se Lozničani u to vreme jako voleli.

Čaroban zvuk violine i Naif Amzić

Posebno u sećanju nosi događaje koji su se u Loznici zbili za vreme Drugog svetskog rata.

– Pamtim samo muziku bombardovanja, rat, ubijanje i čuda. Majka je brata i mene stavljala pod kameni sto u kuhinji dok su padale mine koje su otkinule pola naše kuće jer nije imao ko da nas brani, otac je bio u zarobljeništvu. Muzičku klicu u sebi osetio sam posle batina od Tande i od želje moje majke da se spasem „bubotaka“ u svakodnevnim fudbalskim igrama. Tu je bio Vlada Filipović, koji je kasnije postao slavni stomatolog, Branko Ivanović, košarkaš Vladimir Cvetković Cvele… Imali smo izuzetnih ljudi i sportista, a imali smo jednu konstantu koja se zvala Šabac. Taj grad smo mrzeli svom dušom, kao i on nas. Jedino su naše žene volele da se udaju za Šapčane jer je onda bio bliže Beograd, a Šapčani su se ženili Lozničankama samo kad se razvedu jer nisu imali drugog izlaza pošto su ih prokužili u Šapcu ko su. Majka me je od „bubotaka“ spasila tako što mi je dovela nekog našeg rođaka profesionalnog violinistu koji je meni prvi počeo na violini da izvodi neke artikulisane melodije bez škripe. Tada smo imali bedne instrumente, a gudala smo mazali kredom. To je škripalo i bilo gadno za čuti i videti, a kamoli vežbati. Međutim, on je svirao „Srbijanka kolo“ i ja sam se zaprepastio. Očaralo me to da se iz violine može nešto tako lepše izvući. Jedini čovek koji je to znao je bio čuveni violinista Naif Amzić, ali njega si mogao da čuješ samo ako si imao para da kupiš limunadu i popiješ je u kafani – sa setom se priseća naš sagovornik, koji je upravo zahvaljujući Amzićima otkrio čaroban svet violine.

Foto: Privatna kolekcija

Violina mi je donela sve u životu

– I onda, rat je završen, otac se vratio iz zarobljeništva, uneo prvi Kosmaj radio i počeo da okreće neke stanice. Uglavnom je slušao opere i klasičnu muziku. Dakle, čuo sam da violina može da proizvede čaroban, božanstven zvuk i ja sam, pored časova vežbanja, provodio sate čekajući 11 časova kad će na radiju klasična muzika. Osnova sviranja violine nije brzina, nego lepota tona, kao što je violina najlepši instrument zato što je najbliži ljudskom glasu. Ja sam to izvežbao tako da sam ubrzo postao i najbolji violinista u školi i cela moja karijera se obrnula prema majčinoj želji da budem muzičar. Otac je govorio da idem na prava kao svi crnogorski potomci. Kako-tako, ja sam to završio i ispostavilo se da mi je violina donela sve u životu – rekao je Milutin Popović Zahar, a sve ostalo je legenda.

Autor: Tim za realizaciju projekta „Jadarska kulturna riznica“

Ceo tekst je dostupan u štampanom izdanju „Lozničkog nedeljnika“.