NEKADAŠNJI AUTO-KAMP I DANAS OMILJENO LETNJE ODREDIŠTE LOZNIČANA

U Gornjoj Koviljači još postoje ostaci nekada veoma lepo uređenog i za potrebe turista bogato opremljenog auto-kampa. Svi koji vole taj predeo na desnoj obali reke Drine imaju svoja sećanja na čari tog mesta, a među njima je i Lozničanin Milan Stanojević Mika koji se, kako tvrdi, još kao dete zaljubio u reku Drinu.

GORNJA KOVILJAČA (19. avgust 2021) – Istrajno se odupirući neumitnosti nestajanja, u Gornjoj Koviljači još postoje ostaci nekada veoma lepo uređenog i za potrebe turista bogato opremljenog auto-kampa ispod obronaka Gučeva na desnoj obali Drine, a baš to mesto je i danas, kao i godinama ranije, omiljeno letnje odredište mnogih Lozničana a tamošnja uvek nova lepota predela uz čari neposrednog susreta s prirodom sa lakoćom oživljavaju lepršava sećanja i stvaraju riznicu novih uspomena svima koji vole boravak i prirodi i kupanje u reci „kakvu nema niko“.

Foto: Redakcija

Od Loznice udaljen desetak kilometara čitav taj prostor ljubiteljima prirode izdašno nudi odmor uz jedinstven pogled na Drinu i njene u raznovrsno rastinje ušuškane obale. Za mnoge Lozničane tamo je omiljena staza koja je, kako kažu, „najbolja na Drini“, za plivački spust različitih dužina – „od peska do oraha“, nekima „do travice“ a ima i onih koji vole da plivanje traje još duže – „do Tubića“.

Naravno, svi koji vole taj predo u Gornjoj Koviljači imaju svoja sećanja na to mesto, a među njima je i Lozničanin Milan Stanojević Mika (1941.) koji se, kako tvrdi, još u detinstvu zaljubio u reku Drinu.

Priseća se kako je stasavao uz reku i ističe da je ideja o kupanju na Drini u Gornjoj Koviljači nastala u grupi Lozničana, čiji je deo i sam bio, koji su se svojevremeno kupali na Drini u Trbušnici, koje neki zovu Šepak iako je taj toponim na levoj obali reke, u Republici Srpskoj. Svojevremeno je tamo počelo masovno iskopavanje šljunka zbog čega je Drina izmenila svoj tok, pa ih je to mnoge primoralo da mesto za kupanje potraže uzvodno, seća se Stanojević koji je prema vlastitim rečima zavoleo Drinu pri prvom susretu sa njom – jednostavno mu se kako je naglasio ta reka smestila u srce i tu ostala, godinama, decenijama unazad, osvojila ga je i sa njom je rastao, Drina ga je ispunjavala, a ta veza je neraskidiva i danas.

– To je bilo otprilike sedamdesetih godina. Auto-kamp je veoma brzo postao i ostao omiljeno odredište velikog broja Lozničana, posebno mladih, a redovni gosti su bili i mnogobrojni stranci od kojih su neki, često neplanirano, očarani blistavom Drinom, lepotom tamošnje prirode, okruženi iskrenom druželjubivošću Lozničana i kvalitetom ugostiteljske usluge provodili značajan deo odmora iako su mislini da tamo svrate kako bi samo malo predahnuli na svom putovanju prema Jadranskom moru – seća se Stanojević.

– Izgradnja auto-kampa se pokazala kao izuzetno uspešan poslovni potez Hotelsko-turističkog preduzeća iz Banje Koviljače koje je na desnoj obali Drine u Gornjoj Koviljači u skladu sa potrebama gostiju, posebno kampera, veoma lepo uredilo čitav prostor između magistralne drumske saobraćajnice i bistre reke izgradilo savremeno opremljen objekat u čijem centalnom delu je bio senoviti atrijum gde su nad stlovima sa uvek besprekorno čistim stoljnacima šumorile breze.

Foto: Redakcija

U pokrivenom delu je bila mala prodavnica, uvek besprekorno čisto kupatilo opremljeno tuševima sa toplom i hladnom vodom a ispred se nalazio pokriveni, namenski opremljen i uređen prostor sa mnoštvom slavina za vodu gde su gosti, pre svega kamperi mogli da se umiju ili operu sveže voće i povrće koje su kupili da sami pripreme svoj obrok.

Svima je od jutra do duboko u noć bio na raspolaganju restoran, sa delom stolova postavljenih i napolju, koji je uvek imao raznovrsnu ponudu pa i za najizbirljivije ljubitelje ukusnog zalogaja uključujući i mogućnost da gosti u bazenu prepunom različitih vrasta slatkovodne ribe sami odaberu primerak koji bi im kulinarski majstori za kratko vreme pretvarali u obrok za istinske sladokusce.

Na tom prostoru sa uvek negovanom velikim travnjakom na kome su domaći i strani gosti postavljali svoje šatore bile su ljuljaške za decu, okolo breze, platani, topole i vrbe a ispod njih na desetine drvenih kam-kućica koje su imale udobne krevete, elektičnu struju i kupatilo. Taj predeo je noću pod znalački raspoređenim svetiljkama poprimao bajkovit uzgled upotpunjen šumom vode Drine koja neumorno protiče.

Sve je bilo podređeno potrebama izletnika i kupača, čitav tamošnji prostor kroz koji je vijugala betonska staza za automobile bio je udešen za odmor i uživanje. Plaža je bila izuzetno lepa i čista sa kamenom obaloutvrdom i to je bilo glavno mesto u letnjem periodu za okupljanje kako domaćih i turista iz evropskih zemalja, tako i samih Lozničana.

Stanojević je u kampu imao svoj šator i tu je kako nam je rekao provodio ne samo celo leto nego je tamo boravio od maja do oktobra i to je, dodao je u šali, bila njegova stalna adresa. Auto-kamp u Gornjoj Koviljači je svojevremeno predstavljao mesto okupljanja i zajedništva, mesto gde su se pričale i prenosile priče.To verovatno teško može da razume onaj koji barem jednom nije bio na tom mestu.

Foto: Redakcija

Često sam svoju porodicu leti slao na more, a ja ostanem na kampu jer Drinu nijedno more ne može da mi zameni, to je bilo najbolje mesto za odmor , čak i u periodu rada na terenu, van Loznice, uvek sam se vraćao na kamp. Za hranu nikada nije bilo problema, uvek se roštiljalo, kuvao se pasulj u zemljanom loncu, škembići, igrali smo remi, preferans, poker i pljačkavac, a kada je gostovala u Kur-salonu u Banji Koviljači pevačica Lepa Lukić je takođe umela da nam se pridruži u kartanju na kampu jer je tu spavala, najviše je volela poker, a sem nje je tamo dolazio i Safet Isović.

Mnoge kafanske pevačice su svojevremeno tamo boravile, ponekad i njih deetak, i onda su posle nastupa sedele kod mene do ujutru, pričali smo uz kafu, a uvek sam imao nešto da im ponudim za jelo i piće.

Mika ističe da su mnogi iz drugih gradova čuli za auto-kamp u Gornjoj Koviljači i uglavnom ko je jednom došao da se okupa i vidi o kakvom se to mestu radi uvek se ponovo vraćao, seća se naš sagovornik i dodaje da su tamo rado dolezile i komšije sa leve obale Drine, iz Kozluka, tako što bi preplivali Drinu.

– I ja sam na isti način išao kod njih, jer taj deo Drine je bio uvek miran dok reka nije počela da “vuče” na srpsku stranu svojom jakom maticom. Šepak i Lokanj su svojevremeno bili daleko lepši za kupanje, na Šepku je bila ona otoka i tu je bilo milina, toplija voda, dok je na kampu većina kupača uživala da se spušta niz vodu jedno kilometar dva i onda se vraćali peške pa opet, jer nije bilo nigde mirnije vode da se drugačije pliva.

Foto: Redakcija

Sve u svemu za mene je to bila oaza mira i lepote, čista plaža i voda. Danas retko odlazim na to mesto, kamp je godinama zapušten, razočarao sam se kada sam video kako danas izleda nekadašnji restoran, a sećam se da je tu noću bilo predivno, sve osvetljeno, mir i tišina, restoran je radio do 2-3 sata iza ponoći priseća se Mika.

– U društvu prijatelja i ćaskanje ostajali smo i celu noć budni, bilo je mnogo više šale, ljudi se nisu ljutili jedni na druge kao danas. Meni je mnogo žao što je danas sve to zapušteno, postoji plaža ali je zaista mnogo zapušteno, teško je sići a i tu je relativno brza reka. Puno ljudi se prevari kada uskoči u Drinu, ja sam možda dvoje troje izvlačio i spašavao jer ne znaju da se puste da ih voda nosi, već se uspaniče i onda hoće da isplivaju do obale što je bilo nemoguće zbog jake matice.

Tu na obali smo igrali fudbal, kasnije odbojku. Uvek je bilo društva i lepog druženja. Drina je meni tu bila najlepša oko 6-7 sati pred zalazak sunca, a tada je i najtoplija. Auto-kamp je bio raj na zemlji, bio je najlepši deo obale za odmor na Drini. Obišao sam celu bivšu Jugoslaviju ali takvog mesta nema nigde. Kada bi se to sredilo bilo bi to ponovo omiljeno turističko odredište ali i unosan posao, zaključio je Stanojević.

Autor: Zoran Živanović