REČ GLAVNOG UREDNIKA: POVODOM DANA POBEDE U DRUGOM SVETSKOM RATU
Zahvaljujući istorijskoj nauci trajno isključena mogućnost nekog drugačijeg prikazivanja istine i bilo kakva njena revizija i relativizacija. Upravo istorija govori da se opaki naumi ne daju ostvariti ma koliko da ih neko podupire.
LOZNICA (9. maj 2019) – Ovo je taj 9. maj – Dan pobede nad nacifašizmom, kojim je 1945. godine završen Drugi svetski rat tako što je nacistička Nemačka priznala bezuslovnu predaju u do tada najvećem svetskom oružanom sukobu, čija je najtragičnija posledica stradanje oko 55 miliona ljudi započeto 1939. godine.
Na Staljinov zahtev, 9. maja po moskovskom vremenu, u prisustvu sovjetskog maršala Georgija Žukova i savezničkih oficira u Berlinu su kapitulaciju potpisali visoki vojni zvaničnici Trećeg rajha, a prethodno su vojnici Crvene armije, 30. aprila 1945. godine, na Rajhstag postavili zastavu Sovjetskog Saveza, dok se dan kasnije tamo zavijorilo znamenje sovjetske 150. streljačke divizije.
Pet godina kasnije taj datum je označio početak nastajanja Evropske ekonomske zajednice, iz koje je potom stvorena Evropska unija i otud je 9. maj sada i Dan Evrope.
U svetu i kod nas istorija je, držeći se isključivo naučne istine, o Drugom svetskom ratu poodavno rekla sve ne izostavljajući baš ništa i nikoga.
Zahvaljujući takvom pristupu svojstvenom nauci, trajno je isključena mogućnost nekog drugačijeg prikazivanja istine, koja je uvek samo jedna i bilo kakva njena revizija i relativizacija nisu umesne.
Na taj način su argumentovano i precizno, primenom isključivo naučne metodologije, predstavljene i ocenjene uloge, delovanje, ideološka opredeljenja i politika ne samo država, vlada i istaknutih pojedinaca nego i pripadnika različitih oružanih formacija, političkih grupacija i pokreta, kao i sve posledice nastale zbog toga u to vreme i kasnije, ovde i svuda.
Sve učesnike i zbivanja, i na ovim prostorima, tokom Drugog svetskog rata istorija trajno pamti prvenstveno zahvaljujući tom pristupu zasnovanom isključivo na neospornim dokazima i činjenicama, što je svojstveno isključivo nauci, za koju će sve to tako i ostati.
Za razliku od drugih zemalja saveznica u borbi protiv nacifašizma u Drugom svetskom ratu, kako je vreme odmicalo, jedino je na ovim prostorima malo-pomalo uobličavan drugačiji odnos prema nekada neospornoj istoriji, a kao razlog i cilj „nove istine“ isticana su pitanja pravde, pravičnosti i nacionalnog pomirenja.
Usledilo je naknadno svrstavanje na istu stranu onih pojedinaca i pokreta koji su za istorijsku nauku bili izvan grupacije od početka do kraja rata bezrezervno i na sve načine posvećene borbi protiv nacifašizma.
Za nauku je to ipak samo pokušaj da se vrednostima istine pripišu nova obeležja – uprkos istoriji, mnoštvu dokumenata, spomenika, nizu objavljenih knjiga i kapitalnim delima struke koja neopozivo i trajno dokazuju ogoljeni kolaboracionizam i zločinačka obeležja sledbenika i pomagača okupatora na našim prostorima i užasavajuće posledice svega toga.
Takvih dokaza za istorijsku nauku ima dovoljno, čak i previše, doslovno širom Srbije.
Autor: Vladimir Elez
Ceo tekst je dostupan u štampanom izdanju „Lozničkog nedeljnika“.