REČ GLAVNOG UREDNIKA: SAMOVOLJA UVEK NEGACIJA PRAVDE
Bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, NATO je agresijom na jednu suverenu evropsku državu (našu zemlju) otvorio Pandorinu kutiju. Do mišljenja i stavova malih svi veliki drže jedino u meri njihovih interesa i ciljeva.
LOZNICA (4. mart 2022) – U prethodnom razdoblju, čim je prestalo postojanje Sovjetskog Saveza, na različite načine, bez uvažavanja principa dijalektike, šireno je uverenje da će ko zna koliko trajati epoha jednopolarnog sveta sa odlučujućom ulogom samo Sjedinjenih Američkih Država, pri čemu se sve zasnivalo na proizvoljnom izboru trenutnih činilaca pomoću kojih je predstavljana slika tadašnjeg odnosa snaga, a zatim se i zaključivalo o svojstvima očekivane ili željene budućnosti.
Da je samo nebo granica moći takvog svetskog poretka, valjda kao primer svima i zauvek, baš kao planetarna pokazna vežba ničim ograničene samovolje i zdravom razumu suprotstavljene bezobzirnosti, 1999. godine, bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, NATO je najsavremenijim oružjem i borbenim sredstvima, uključujući i upotrebu projektila sa osiromašenim uranijumom, izveo agresiju na jednu suverenu evropsku državu – našu zemlju.
Tada je deo zapadnog sveta učvrstio svoj pomalo rasklimatani vojni savez i držeći se pravila koja jedino i odvajkada uvažavaju sve siledžije, od Srbije otrgao Kosovo i Metohiju, njen nerazdvojni deo, i „ustupio“ ga tamošnjim albanskim separatistima, a počinioci su rekli da taj protivpravni akt predstavlja jedinstven slučaj, „sui generis“ (sam po sebi), otvarajući tako Pandorinu kutiju i na nastavak time započetog preoblikovanja geopolitičke slike sveta nije trebalo čekati.
Stvaranje novih interesnih sfera i zona uticaja je odmah uzelo maha i, kako izgleda, biće nezadrživo dok se u tom procesu ne uspostavi neophodna ravnoteža, a sve je počelo uz manje ili više nemušta, a nekada i potpuno lažna i krajnje nesuvisla opravdavanja osvajačkih pohoda: „humanitarna katastrofa“, „oružje za masovno uništenje“, „uvođenje demokratije“ i još koješta.
Samo, zna se da je Zapadu rat najmiliji zbog velike i svakovrsne koristi, tako da u izgovore i nazoviobjašnjenja niko ne veruje budući da je svima još kako jasno da je krajnji cilj prekookeanskih predvodnika zapadne armade pokoravanje čitavog sveta ili bar njegovog što većeg dela!
Izgleda da su bili uzaludni svi glasovi razuma koji, mada nisu izostajali, kao da su uvek prekrivani zaglušujuće oholim samodovoljnim i bahatim licemerjem zapadnih veleposednika moći, čija je nezajažljiva alavost i gramzivost već predugo pretnja meri podnošljivosti, tako da i sa drugih strana sveta na planetarnu scenu, uz dosadašnje, izlaze i drugi učesnici, ali ako izostane opšteprihvatljiv scenario moguće drame, ni uz najbolju režiju ne treba očekivati uspeh predstave koja sledi.
Baš kao i na agresiju NATO-a na našu zemlju, uz časne izuzetke iz Evrope i sveta, ni na višegodišnja događanja u Ukrajini mnogi od značajnijih učesnika zbivanja na političkoj sceni nisu blagovremeno i na pravi način reagovali, možda i otud što je neko spolja sve planirao i realizovao, ali bi sada dobronameran i uvek pouzdan deo sveta trebalo svom snagom da pomogne kako bi tamošnji oružani sukob prestao sa što manje ljudskih žrtava, što pre.
Na osnovu najsvežijih istorijskih iskustava i svih ranijih, ljudi u Srbiji još kako dobro, čak i previše, znaju šta je rat i zato se takvom načinu rešavanja problema uvek odlučno protive, duboko svesni uz bolnu istinu da do mišljenja i stavova malih svi veliki drže jedino u meri njihovih interesa i ciljeva.
Autor: Vladimir Elez