Foto: Redakcija

REČ GLAVNOG UREDNIKA: ZLOČINOM PROTIV MIRA

Akt samovoljne vojne agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju predstavlja najgrublje kršenje Povelje Ujedinjenih nacija. Pošto je agresor prošao nekažnjeno, uprkos odredbama međunarodnog prava, meta napada su potom postale i druge zemlje, a neke su to i sada.

LOZNICA (20. mart 2019) – Pre dve decenije, 24. marta 1999. godine u 19.45 časova, počela je protivpravna agresija vojnim sredstvima zemalja članica Severnoatlantskog sporazuma (engl. North Atlantic Treaty Organization) NATO-a na Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ), koja je neprekidno trajala 78 dana.

Sve je odavno bilo planirano kao ishod nasilničke politike i besprimerne odluke Bele kuće da se najgrubljim putem pogazi neprikosnoveni suverenitet i teritorijalna celovitost Srbije kako bi se od nje po svaku cenu otelo Kosovo i Metohija.

Završnicu političke bahatosti su predstavljali nazovipregovori u francuskom dvorcu Rambujeu obeleženi bezuspešnim pokušajima da se srpskoj strani nametne neprihvatljivi ultimatum, a kao neposredan povod za agresiju upotrebljen je režiran slučaj u kosmetskom selu Račak, što je nepobitno utvrđeno.

Kodni naziv za danonoćna borbena dejstva agresora na našu zemlju, potpuno protivna svim odredbama međunarodnog prava, bio je „Operacija Saveznička sila“, u Americi: „Plemeniti nakovanj“, na ovim prostorima „Milosrdni anđeo“, a okončana su 10. juna 1999. godine Kumanovskim sporazumom.

Tu agresiju istorija pamti kao zločin protiv mira i prvi tako veliki oružani sukob u Evropi posle Drugog svetskog rata, pri čemu se neizostavno izdvaja činjenica da NATO nije imao saglasnost Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (UN) za napad na SRJ.

Planina Gučevo: U prvim danima agresije na našu zemlju 27. marta, u planskim napadima avijacije NATO-a potpuno su razoreni emisiona tehnika i antenski stub medijske kuće Lotel. Foto: Privatna kolekcija

Istovremeno, taj kriminalni akt samovoljne vojne agresije na suverenu zemlju predstavlja najgrublje kršenje Povelje UN i za to su odredbama međunarodnog prava propisane krivične sankcije, a usledio je posle, takođe protivpravnih, vazdušnih napada NATO-a na Republiku Srpsku pod nazivom „Namerna sila“ 1995. godine.

Po vojnim pokazateljima nesrazmerno nadmoćniji agresor je u napadima na našu zemlju razarao bolnice i druge civilne objekte, saobraćajne, električne i komunikacione infrastrukture, kao i mnoga naselja i fabrike. NATO je po našim gradovima dejstvovao zabranjenim kasetnim bombama, čime je prouzrokovao mnogobrojne žrtve među civilima, a naporedo je u napadima koristio i municiju punjenu osiromašenim uranijumom, koja ostavlja izuzetno dugotrajne i razorne posledice po život ljudi na kontaminiranom prostoru.

Alijansa još nije zvanično predočila podatke o ukupnom broju žrtava u agresiji na SRJ, a prema dostupnim procenama poginulo je između 1200 i 2500 ljudi i oko 6000 je ranjeno, dok su procene materijalne štete u rasponu od 30 do 100 milijardi američkih dolara.

Izuzimajući časne primere uglednih pojedinaca, nekih političkih partija i država, za počinjena besprimerna zlodela još nema javne osude vinovnika, kao ni osude samog akta agresije.

Posebnu pažnju nalaže činjenica da za zločin protiv mira počinjen u našoj zemlji još niko nije snosio nikakve pravne posledice, uprkos odredbama međunarodnog prava, s tim što ta zlodela ne zastarevaju.

Autor: Vladimir Elez

Ceo tekst je dostupan u štampanom izdanju „Lozničkog nedeljnika“.