VINKO PANDUREVIĆ ZA NAŠ LIST: U HAŠKOM TRIBUNALU POLITIKA UMESTO PRAVDE

Govoreći o iskustvima iz Haškog tribunala, naš sagovornik ocenio da je najveći problem tog suda što je delio selektivnu pravdu uz pretpostavku da bi kroz sudske presude trebalo da budu nadomešteni ratni ciljevi koji nisu ostvareni na bojnom polju. Povodom obeležavanja 20 godina od oružanog napada NATO-a na našu zemlju Klub admirala i generala Srbije, čiji je Pandurević sekretar i član Izvršnog odbora, organizovao nekoliko značajnih skupova i manifestacija koji nesumnjivo potvrđuju da je reč o klasičnom činu agresije.

LOZNICA (3. april 2019) – Najnovija knjiga generala Vojske Srbije u penziji Vinka Pandurevića „Haška podmornica“ obiluje četvorogodišnjim dnevničkim zapisima haškog pritvorenika, koji su i autorov pogled na našu bližu i dalju ratnu prošlost kroz zatvorske rešetke i preko zatvorskih zidina, a kako je Pandurević rekao za naš list, reč je o periodu preispitivanja samoga sebe, vlastite prošlosti i sagledavanja budućnosti.

Bivši haški osuđenik i nekadašnji oficir Vojske Republike Srpske istakao je kako je knjiga nastajala u periodu od 2005. godine, odnosno njegovog dolaska u Haški tribunal, do 2009, to jest do trenutka izricanja presude za zločine za koje ga je Haški sud osudio, te da je reč o ličnoj ispovesti i analizi svega što je u Hagu preživeo, kao i analizi psihičkih stanja tamošnjih pritvorenika.

Objasnio je da je suđenje trajalo tri i po godine, da je u svoju odbranu svedočio 22 radna dana, a da je posle izricanja prvostepene presude, dve godine nakon završetka suđenja, čekao skoro pet godina kako bi sud izrekao drugostepenu (konačnu) presudu.

U Hagu je proveo ukupno deset godina i 20 dana i nakon izricanja drugostepene presude, po pravilima Haškog suda, stekao uslove da nakon izdržane dve trećine kazne bude oslobođen.

– Shvatio sam da sam prolaskom kroz zatvorsku kapiju potpuno ogoljen, da imam samo ime i prezime, a da su moja bivša funkcija i zvanje, kao i moji rezultati nebitni. Znao sam i da je ono što sam radio bilo potpuno ispravno i tokom svedočenja sam govorio istinu kako kroz unakrsno ispitivanje ne bih došao u poziciju da upadnem u laž i budem kontradiktoran – kazao je general.

Istakao je da je više od decenije njegovog života ostalo u „crnoj rupi“, a da je to bio period biološke zrelosti kada je najviše mogao dati u intelektualnom i fizičkom smislu.

– Deo toga uspevam da nadoknadim i mogu reći da sam se vratio normalnom životu – rekao je i naglasio da je aktivan i vrlo angažovan u Klubu generala i admirala Srbije kao član Izvršnog odbora i sekretar Kluba.

Za Haški sud koji je formiran 1993. godine Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (UN) rekao je da je formiran sa namerom da se prekine lanac zločina koji je bio prisutan tokom rata u Bosni i Hercegovini, kao i da se sva odgovorna lica za te zločine izvedu pred sud.

Kako je naglasio, trebalo je utvrditi individualnu odgovornost i krivicu svakog pojedinca, a ne naroda. Ipak, istakao je da se, ukoliko se pogleda struktura ljudi kojima je suđeno u Hagu, može videti „da oni ništa nisu učinili svojom rukom, da nikom nisu izdali naređenje da počine zločin, a osuđeni su jer su bili na vrhu piramide, odnosno institucije“.

– Najveći problem Haškog tribunala je što je delio selektivnu pravdu, koja je bila zasnovana na političkim premisama da sud mora da uradi ono što se na bojnom polju nije učinilo, odnosno da se kroz sudske presude moraju nadomestiti pojedini ratni ciljevi koji nisu ostvareni – istakao je.

U pritvorskoj jedinici Haškog tribunala Pandurević je 2008. godine dočekao i vest o proglašenju nezavisnosti Kosova, a ta godina istovremeno je bila i trogodišnjica njegovog „tamnovanja“, kao i devetogodišnjica sećanja na žrtve agresije NATO-a na Srbiju.

Kako je objasnio, tog dana su likovali Albanci koji su u to vreme bili u Hagu, dok su se ostali svesno distancirali od njih kako ne bi došlo do međusobnih sukoba.

– Dan kada je Kosovo proglasilo nezavisnost ili, kako kažemo, privremene institucije u Prištini, jeste jedna od faza u stvaranju kosovske države koja je usledila posle bombardovanja – ukazao je Pandurević i istakao da je ove godine, kada se obeležava 20 godina od NATO agresije, u Klubu admirala i generala Srbije tim povodom organizovano nekoliko značajnih skupova i manifestacija.

Foto: klubgenerala.org.rs

Najznačajnije su bile promocija studije koju je Klub izradio na temu „Angažovanje vojske Jugoslavije u odbrambenom ratu 1999. godine“, gde je predstavljena vojnička i politička strana rata, kao i velika izložba pod nazivom „Da se ne zaboravi“, gde su prikazane sve ljudske žrtve, materijalna razaranja i stradanja tokom agresije.

– Posebno je bila važna dvodnevna međunarodna konferencija na temu „Za mir i napredak protiv ratova i siromaštva“, koja je okupila oko 200 stranih predstavnika iz tridesetak zemalja sveta, na kojoj smo sa više aspekata rasvetlili agresiju NATO-a – naglasio je Pandurević.

Prema njegovim rečima, nesumnjivo su svi prihvatili da je to bio klasičan čin agresije, a da su „brojni planeri NATO-a, simpatizeri i njihovi branioci rekli da je agresija bila protivzakonita, ali da ju je Srbija zaslužila kako bi se izbegla humanitarna katastrofa“.

Foto: Tanjug

– Pojedinima je i danas vrlo teško da kažu da je to bila agresija i da su nas bombardovale najjače zemlje na svetu, te da je bačeno više eksploziva po glavi stanovnika i avio-bombi na Srbiju nego što je tokom svih godina u Drugom svetskom ratu, a mi se sada stidimo njihovog stida – jasan je Pandurević.

Trajne i ozbiljne posledice NATO agresije

– Čekali smo 20 godina da državne institucije počnu da rade svoj posao i da bude formirana državna komisija koja će se baviti ispitivanjem posledica agresije NATO-a, odnosno posledica delovanja osiromašenog uranijuma na našu zemlju – rekao je Pandurević i istakao da je na tu temu Univerzitet odbrane nedavno održao konferenciju u Domu garde na Topčideru.

Foto: Tanjug

– Na hiljadama lokacija, pre svega na jugu i jugoistoku Srbije, gde su bačeni projektili, naši ugledni stručnjaci i lekari utvrdili su nesumnjivu vezu između novih oboljenja, porasta malignih bolesti u Srbiji i osiromašenog uranijuma – objasnio je.

Kako je naglasio, dejstvo osiromašenog uranijuma je vrlo štetno i to su znali oni koji su ga upotrebili u municiji, a s obzirom na to da su njegovo čuvanje, transport i uništenje bili skupi, pa i nemogući, bombardovanje Srbije bilo je vrlo fleksibilan i lak način da se „sačuva“ upravo u našoj zemlji.

Neophodna vojna obuka u Srbiji

Klub admirala i generala Srbije pokrenuo je inicijativu da se ponovo uvede služenje obaveznog vojnog roka u našoj zemlji, a kako je Pandurević objasnio, to je neophodno pre svega zato što je Srbija vojno neutralna zemlja koja svoju neutralnost mora da osnaži.

– Služenje vojnog roka nije stvar jačanja omladinskog duha, čvrstine, niti osećaja discipline, jer mladi u Srbiji mogu da očvrsnu i budu dobre ličnosti i mimo vojske, ali je odbrana zemlje neophodna i najznačajnija – istakao je i dodao da narodna vojska mora postojati, a da je najveće zlo u rat poslati nekoga ko za to nije osposobljen ili pripremljen.

Autor: Danica Pavlović

Ceo tekst je dostupan u štampanom izdanju „Lozničkog nedeljnika“.