КУЋА КОЈА ЧУВА ДУХ ПРОШЛИХ ВРЕМЕНА
ЛОЗНИЦА (24. јун 2026) – Народно градитељство Јадра
Стара кућа на Владића Брду представља редак сачуван пример традиционалне архитектуре овог краја. Кроз сећања мештана и причу етнолога оживљава дух живота из прошлог века.
Фото: ТВ Лотел
У насељу Владића Брдо и данас стоји стара кућа која одолева зубу времена, а претпоставља се да је подигнута крајем 19. или почетком 20. века и као таква представља редак сачуван пример традиционалног народног градитељства карактеристичног за подручје Јадра.
Доњи део куће сазидан је од камена који више од једног века носи терет времена, док је горњи спрат изведен у комбинацији дрвета и блата. Кров је покривен бибер-црепом, а сваки детаљ ове грађевине сведочи о начину живота некадашњих генерација.
Дрвене греде, степенице, мали балкон и стара врата носе трагове руку које су их обликовале. Ова кућа сведочи о времену када се градило без нацрта, ослањајући се на искуство, умеће и материјале које је природа пружала, али и о животу сеоских домаћинстава и складу човека са окружењем.
Мештанин Владића Брда Светислав Пантић један је од ретких који ову кућу памте из најранијег детињства. Док су његови родитељи градили породични дом у близини, породица Пантић је три године живела као подстанар управо у овој кући-чардаку.
Фото: ТВ Лотел
— У тој кући су живели Влајко и Смиљка са седморо деце – три сина и четири кћерке. Били су добри људи и увек спремни да помогну. Отац породице био је ковач, а касније су и његови синови наставили тај занат — рекао је за наш лист Пантић.
Присетио се да је приземље служило као остава у којој су се, захваљујући дебелим каменим зидовима, током целе године чувале намирнице, а посебно место у његовим сећањима заузима чардак, у којем се налазио стамбени простор.
— Све је било уредно и чисто. Ту су били дрвени кревети са сламарицама и јастуцима. Није се живело лако. Влајко је радио као ватрогасац у „Вискози“, а породица се борила да прехрани бројно домаћинство. Испред куће била је ковачка радња, па су овде долазили људи са коњима и воловима на поткивање. Улица није била асфалтирана, а аутомобила је било веома мало. Била је пуна деце и игре. Највише смо играли кликере. Сећам се да сам једном пао низ степенице чардака и ударио главу. И данас носим ожиљак као успомену на ту кућу — прича Пантић.
Уз причу о старој кући навиру и успомене на детињство и време када су се људи више дружили и помагали једни другима.
— То су били лепи дани. Бака, власница куће, правила нам је крофнице, листиће и друге посластице. Јели смо заједно пасуљ, кромпир и проју. Где ко стигне, ту и седне да једе. Често смо сви јели из једне чиније, а хлеб се ломио рукама. Такво је било време — присетио се Пантић.
Према речима кустоса етнолога-антрополога Ане Чугуровић, кућа на Владића Брду представља вредан пример народног градитељства карактеристичног за подручје Јадра. Овакав тип грађевине био је познат под називом „кућа на чардаку“ или „чардак на кући“, а некада је био распрострањен у јадарским селима, али и у Лозници и Бањи Ковиљачи.
Фото: ТВ Лотел
— Чардаци су често служили као привремени домови породицама које су се досељавале. Најпре би изградили чардак и у њему живели док су подизали главну кућу. Изградња оваквих објеката захтевала је велико знање и умеће, јер су спратне грађевине биле сложеније за градњу од приземних кућа — објаснила је Чугуровићева.
Она је навела да су материјали пажљиво бирани, па је приземље најчешће било од камена, док су спратови грађени од дрвета и цигле. Простор је био организован тако да задовољи различите потребе домаћинства, а на кући на Владића Брду и данас су видљиви карактеристични елементи таквог начина градње.
— Народни градитељи користили су материјале из непосредног окружења и добро су познавали њихова својства. Зато су ове куће биле прилагођене и природи и потребама човека. Данас представљају значајан део културног наслеђа и сведоче о начину живота који постепено нестаје — закључила је Чугуровићева.
У време када овакве куће све чешће уступају место савременим грађевинама, сваки сачувани пример добија посебну вредност. Кућа на Владића Брду није само стара грађевина, већ сведочанство једног времена, начина живота и градитељског умећа које је обликовало овај крај.
Аутор: Сања Димитрић Нешић